Бошкоћевић против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 13. фебруара донео, а 5. марта 2024. године објавио пресуду у предмету Бошкоћевић против Србије, број 37364/10, којом је утврдио повреду права на појединачну представку из члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), док је притужбе по члану 6. став 1. Конвенције одбацио због неисцрпљивања домаћих правних средстава.

Пресуду је једногласно донело веће од 7 судија.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), господин Миливоје Бошкоћевић, притуживао се на неизвршење пресуде донете у његову корист у погледу неизмирене зараде и на ометање права на подношење појединачне представке Суду.

Наиме, подносилац је био запослен као возач у Јавном предузећу „Национални парк Шар планина“ на Косову и Метохији до 2017. године када се пензионисао.

Он је у мају месецу 2005. године поднео тужбу захтевајући да му се, у складу са прописима о ,,косовском додатку“, исплати разлика између зараде коју је примао и оне која је требало да му буде исплаћена.

Надлежни судови су 2009. године пресудили у његову корист, те је донето решење о извршењу.

Међутим, пресуда није извршена, јер је подносилац прихватио споразум са својим послодавцем да повуче предлог за извршење.

Подносилац је тврдио да је против своје воље потписао споразум са послодавцем о начину измиривања дуговања и повлачењу предлога за извршење. Предметни споразум је покушао да оспори подношењем уставне жалбе.

Уставни суд је уставну жалбу подносиоца одбацио оценивши да оспорени споразум не представља акт који се уставном жалбом може оспоравати.

Недуго након подношења представке, подносилац је од тадашњег директора послодавца примио обавештење да је подношењем представке прекршио своје дужности као запослени, те је упозорен да услед тога може добити отказ и без вођења дисциплинског поступка.

Представка је поднета Суду 8. јуна 2010. године.

ОДЛУКА СУДА

• члан 6. став 1. Конвенције

Суд је притужбу подносиоца у делу који се односи на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције прогласио неприхватљивом, имајући у виду да подносилац није на домаћем нивоу искористио сва доступна правна средства.

Наиме, уместо директног подношења уставне жалбе Уставном суду против споразума који је потписао са својим послодавцем, подносилац је имао могућност да поднесе тужбу ради поништаја наведеног акта и покрене парнични поступак.

Да је подносилац искористио тужбу у парничном поступку и да није пресуђено у његову корист, имао би могућност да оспори пресуду надлежног суда пред Уставним судом, што би укључивало и процену основаности захтева, посебно у смислу разматрања пуноважности споразума.

• члан 34. Конвенције

У погледу притужбе на повреду члана 34. Конвенције, Суд је утврдио да је држава одговорна за деловање послодавца подносиоца и његовог директора.

Ово из разлога што је јавно предузеће, послодавац подносиоца, основано у јавном интересу ради очувања природних ресурса Шар планине и има годишњи план пословања и тарифе које одобрава Влада, те се стога не може сматрати „невладином организацијом“. Штавише, писмо упозорења које је послато подносиоцу потписано је од стране директора националног парка и оверено је службеним печатом.

Суд је истакао да, како би систем појединачних представки Конвенције ефикасно функционисао, императив је да подносиоци или потенцијални подносиоци буду у могућности да слободно комуницирају са Судом без икаквог притиска власти да повуку или измене своје притужбе.

Како је подносиоцу јасно и директно запрећено отпуштањем због подношења представке Суду и због недостављања копија кореспонденције по овом питању, Суд је закључио да та врста комуникације представљала „притисак“ и „застрашивање“, чиме је учињена повреда члана 34.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Подносилац није поднео захтев Суду за накнаду штете.