Bošnjački protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 9. aprila doneo, a 30. aprila 2024. godine objavio presudu u predmetu Bošnjački protiv Srbije, kojom je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).
Presudu je jednoglasno doneo Odbor od troje sudija.
|
Predmet se odnosi na pritužbu podnosioca da mu je povređeno pravo na pristup sudu u kontekstu prekršajnog postupka u vezi sa saobraćajnim prekršajem. Podnosilac se prituživao da su domaći sudovi odbili zahtev za sudsko preispitivanje njegovog predmeta, jer on nije predao potpisan prekršajni nalog koji je izdala policija. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosiocu predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), gospodinu Aleksandru Boškoćeviću, policiski službenici Policijske uprave Ruma su juna 2018. godine uručili prekršajni nalog koji je sadržao novčanu kaznu od 5.000 dinara, zbog nepropisnog parkiranja motornog vozila.
Tom prilikom, podnosilac nije potpisao prekršajni nalog u za to predviđenom prostoru.
U junu mesecu 2018. godine, podnosilac je podneo zahtev za sudsko odlučivanje, koji je potpisao i uz koji je takođe priložio i nepotpisan prekršajni nalog.
Prekršajni sud u Rumi je odbacio ovakav zahtev podnosioca, imajući u vidu da u skladu sa odredbom člana 174. Zakona o prekršajima prekršajni nalog nije bio potpisan, a što je po žalbi podnosioca potvrdio i Prekršajni apelacioni sud.
Nezadovoljan ishodom prekršajnog postupka, podnosilac je Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu koja je odbačena aprila 2019. godine. Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu zbog visine izrečene kazne.
PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosilac se prituživao na osnovu člana 6. stav 1. Konvencije da mu je uskraćeno pravo na pristup sudu s obzirom na to da su njegov zahtev za sudsko odlučivanje njegovog predmeta odbili/odbacili domaći sudovi samo na osnovu toga što nije potpisao prekršajni nalog.
Predstavka je podneta Sudu 25. juna 2019. godine.
Sud je na prvom mestu ispitivao primedbe Vlade da je u konkretnom slučaju došlo do zloupotrebe prava na pojedinačnu predstavku usled netačnog prikaza sudske prakse Prekršajnog apelacionog suda koju je podnosilac priložio i uz podnetu predstavku. Sud je utvrdio da se navedeni slučaj dogodio u kontekstu domaćeg postupka, a ne u okviru komunikacije sa Sudom, te je ocenio da ovo nije predstavljalo zloupotrebu.
Vlada je takođe navela da podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu te da bi iz istog razloga trebalo predstavku proglasiti neprihvatljivom, ali je Sud ocenio da se, bez obzira na finansijski uticaj novčane kazne izrečene podnosiocu, ne može prihvatiti prigovor Vlade jer je pitanje pristupa sudu u krivičnim stvarima, po svojoj prirodi, od posebnog značaja u pogledu pravilnog funkcionisanja i pravičnosti krivičnopravnog sistema date države. Otuda postoji pitanje od opšteg interesa koje se ne može smatrati trivijalnim, ili, shodno tome, nečim što ne zaslužuje ispitivanje osnovanosti.
Sud je nastavio ispitivanje u pogledu osnovanosti i utvrdio da je postupanje domaćih sudova predstavljalo preterani formalizam u pogledu ograničavanja prava podnosioca na pristup sudu.
Sud je izneo da je istovremenim podnošenjem dva dokumenta relevantnom nacionalnom pravosudnom organu, tj. nepotpisanog prekršajnog naloga i potpisanog odvojenog zahteva za sudsko preispitivanje, podnosilac nedvosmisleno izrazio svoju nameru da ospori kaznu koju je izrekla policija i tražio njeno preispitivanje pred sudom, te da se dodatno ispitivanje odvojenog zahteva od jedne stranice ne može smatrati neopravdanim teretom za domaći sud.
Takođe, Sud je posebno primetio da je i Ustavni sud naknadno promenio svoju praksu u sličnim slučajevima, priznajući da je dosadašnja praksa predstavljala preterani formalizam u ograničavanju pristupa sudu u smislu prava na pravično suđenje (videti odluku u predmetu Poštić protiv Srbije, broj).
Imajući u vidu sve navedeno, Sud je našao da se način na koji su domaći sudovi primenili relevantna proceduralna pravila u ovom predmetu ne može smatrati srazmernim cilju koji su ta pravila nastojala da postignu, te je utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je podnosiocu dosudio iznos od 2.000 evra na ime nematerijalne štete, 1.800 evra na ime troškova i izdataka, dok je zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 42 evra odbio.