Бошњачки против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 9. априла донео, а 30. априла 2024. године објавио пресуду у предмету Бошњачки против Србије, којом је утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).

Пресуду је једногласно донео Одбор од троје судија.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоцу представке (у даљем тексту: подносилац), господину Александру Бошњачком, полицијски службеници Полицијске управе Рума су јуна 2018. године уручили прекршајни налог који је садржао новчану казну од 5.000 динара, због непрописног паркирања моторног возила.

Том приликом, подносилац није потписао прекршајни налог у за то предвиђеном простору.

У јуну месецу 2018. године, подносилац је поднео захтев за судско одлучивање, који је потписао и уз који је такође приложио и непотписан прекршајни налог.

Прекршајни суд у Руми је одбацио овакав захтев подносиоца, имајући у виду да у складу са одредбом члана 174. Закона о прекршајима прекршајни налог није био потписан, а што је по жалби подносиоца потврдио и Прекршајни апелациони суд.

Незадовољан исходом прекршајног поступка, подносилац је Уставном суду поднео уставну жалбу која је одбачена априла 2019. године. Уставни суд је оценио да подносилац није претрпео значајнију штету због висине изречене казне.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац се притуживао на основу члана 6. став 1. Конвенције да му је ускраћено право на приступ суду с обзиром на то да су његов захтев за судско одлучивање његовог предмета одбили/одбацили домаћи судови само на основу тога што није потписао прекршајни налог.

Представка је поднета Суду 25. јуна 2019. године.

ОДЛУКА СУДА

Суд је на првом месту испитивао примедбе Владе да је у конкретном случају дошло до злоупотребе права на појединачну представку услед нетачног приказа судске праксе Прекршајног апелационог суда коју је подносилац приложио и уз поднету представку. Суд је утврдио да се наведени случај догодио у контексту домаћег поступка, а не у оквиру комуникације са Судом, те је оценио да ово није представљало злоупотребу.

Влада је такође навела да подносилац није претрпео значајнију штету те да би из истог разлога требало представку прогласити неприхватљивом, али је Суд оценио да се, без обзира на финансијски утицај новчане казне изречене подносиоцу, не може прихватити приговор Владе јер је питање приступа суду у кривичним стварима, по својој природи, од посебног значаја у погледу правилног функционисања и правичности кривичноправног система дате државе. Отуда постоји питање од општег интереса које се не може сматрати тривијалним, или, сходно томе, нечим што не заслужује испитивање основаности.

Суд је наставио испитивање у погледу основаности и утврдио да је поступање домаћих судова представљало претерани формализам у погледу ограничавања права подносиоца на приступ суду.

Суд је изнео да је истовременим подношењем два документа релевантном националном правосудном органу, тј. непотписаног прекршајног налога и потписаног одвојеног захтева за судско преиспитивање, подносилац недвосмислено изразио своју намеру да оспори казну коју је изрекла полиција и тражио њено преиспитивање пред судом, те да се додатно испитивање одвојеног захтева од једне странице не може сматрати неоправданим теретом за домаћи суд.

Такође, Суд је посебно приметио да је и Уставни суд накнадно променио своју праксу у сличним случајевима, признајући да је досадашња пракса представљала претерани формализам у ограничавању приступа суду у смислу права на правично суђење (видети одлуку у предмету Поштић против Србије, број).

Имајући у виду све наведено, Суд је нашао да се начин на који су домаћи судови применили релевантна процедурална правила у овом предмету не може сматрати сразмерним циљу који су та правила настојала да постигну, те је утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је подносиоцу досудио износ од 2.000 евра на име нематеријалне штете, 1.800 евра на име трошкова и издатака, док је захтев за накнаду материјалне штете у износу од 42 евра одбио.