Božidar SAVIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 1. aprila 2025. godine doneo, a 9. maja iste godine objavio odluku u predmetu Božidar Savić protiv Srbije, broj 11789/21.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac je bio slabovido lice sa 100% fizičkog invaliditeta. Dodeljen mu je socijalni stan 2008. godine za njega i njegovu porodicu – suprugu i njihovo troje dece. Kada je supruga podnosioca ostala bez posla 2011. godine, prestali su da plaćaju stanarinu i račune za komunalije. Supruga je preminula 2013. godine, dvoje dece je napustilo domaćinstvo, a u stanu su ostali podnosilac i njegov punoletni sin.

Komisija za stambena pitanja gradonačelnika Grada Beograda je 10. oktobra 2012. godine donela odluku da se podnosiocu otkaže ugovor o zakupu stana, jer nije izmirivao ugovorne obaveze.

Podnosilac se 7. novembra 2012. godine obratio Upravnom sudu sa predlogom za odlaganje izvršenja odluke Komisije za stambena pitanja gradonačelnika Grada Beograda, koji zahtev je odbačen s obrazloženjem da predmet postupka nije upravna stvar.

Zamenik gradonačelnika je 4. decembra 2012. godine odbio prigovor podnosioca na odluku Komisije za stambena pitanja gradonačelnika Grada Beograda, protiv koje odluke je podnosilac izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu, pritužujući se na povredu prava na pravično suđenje i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života.

Ustavni sud je 25. marta 2013. godine doneo rešenje kojim je odbacio ustavnu žalbu podnosioca, jer je za ocenu zakonitosti osporenog rešenja nadležan Upravni sud. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac imao mogućnost da protiv osporenog rešenja podnese tužbu Upravnom sudu, te je zaključio da pre podnošenja ustavne žalbe nisu iscrpljena sva pravna sredstva. Budući da podnosilac u osporenoj odluci nije bio poučen o mogućnosti pokretanja upravnog spora, Ustavni sud je zauzeo stav da podnosilac može u roku od 30 dana da podnese tužbu Upravnom sudu kako ne bi trpeo posledice.

Podnosilac je 19. juna 2013. godine podneo tužbu Upravnom sudu, kao i drugi zahtev za odlaganje predmetnih odluka.

Upravni sud je 26. juna 2013. godine odbacio zahtev podnosioca za odlaganje izvršenja rešenja zamenika gradonačelnika Grada Beograda ocenivši da konkretno rešenje ne predstavlja konačni upravni akt kojim je meritorno odlučeno o predmetnoj upravnoj stvari.

Podnosilac se potom ponovo obratio Ustavnom sudu koji je 29. septembra 2016. godine njegovu ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda odbacio, s obzirom da je osporeno rešenje ratione materiae nespojivo sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da Upravni sud još uvek nije odlučio o tužbi podnosioca.

Upravni sud je 29. maja 2015. godine doneo presudu kojom je uvažio tužbu podnosioca i poništio rešenje zamenika gradonačelnika Grada Beograda iz razloga što osporeno rešenje nije bilo adekvatno obrazloženo i jer podnosilac nije bio saslušan pred prvostepenim upravnim organom. Predmet je vraćen na ponovno odlučivanje, i u tom postupku nije doneta odluka.

Paralelno sa vođenjem upravnog postupka, vođen je i parnični postupak protiv podnosioca radi iseljenja po tužbi Grada Beograda zbog neispunjenja ugovornih obaveza.

Treći osnovni sud u Beogradu je 16. juna 2014. godine doneo presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen, te je podnosilac obavezan da se iseli iz predmetnog stana. Apelacioni sud u Beogradu je 8. juna 2017. godine potvrdio prvostepenu presudu. Podnosilac protiv navedenih presuda nije podneo ustavnu žalbu. Presuda nije izvršena do smrti podnosioca.

Podnosilac je preminuo u januaru 2024. godine, a njegov sin P.S. je izrazio želju da nastavi sa postupanjem po predstavci.

Sud je u toku postupka izrekao privremenu meru.

U predmetu je u svojstvu treće strane intervenisao Centar za prava Roma, koji je dostavio svoje komentare.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je predstavku Sudu podneo 1. marta 2021. godine.

Pozivajući se na čl. 3, 6. i 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: „Konvencija“) i član 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, podnosilac se prituživao da bi ga iseljenje iz stana učinilo beskućnikom i da bi bio onemogućen da mirno uživa svoju imovinu, kao i da nije imao pravično suđenje u upravnom postupku. Podnosilac se takođe prituživao da nije imao na raspolaganju delotvorno domaće pravno sredstvo za svoje pritužbe.

ODLUKA SUDA

• Čl. 3, 6. i 8. Konvencije i član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju

Sud je konstatovao da odluke upravnih organa kojima se raskida ugovor o zakupu predmetnog stana zaključene sa podnosiocem nikada nisu izvršene, da su poništene od strane Upravnog suda i vraćene na ponovno odlučivanje, u kojem postupku nisu donesene konačne odluke.

Takođe, Sud je uočio da podnosilac nije podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda donete 8. juna 2017. godine. Sud je ukazao da je prva ustavna žalba podnosioca bila podneta bez iscrpljivanja prethodnih pravnih sredstava (upravni spor pred Upravnim sudom), dok se druga nije odnosila na meritum predmeta, već samo na zahtev podnosioca da se odloži izvršenje odluka.

Sledstveno, Sud je zaključio da Ustavni sud nije imao priliku da ispita osnovanost odluka kojima je raskinut ugovor o zakupu spornog stana sa podnosiocem, čime bi on mogao da utvrdi usaglašenost spornih presuda sudova sa Konvencijom, što je suština pravila o iscrpljivanju domaćih pravnih sredstava.

Shodno navedenom, Sud je u ovom delu predstavku odbacio na osnovu člana 35. st. 1. i 4. Konvencije usled neiscrpljivanja delotvornog domaćeg pravnog sredstva – ustavne žalbe.

Istovremeno, Sud je utvrdio da time i prethodno izrečena privremena mera prestaje da ima bilo kakav osnov.

• Član 13. Konvencije

Odbacivši pritužbe podnosioca po čl. 3, 6. i 8. Konvencije i članu 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju, Sud je utvrdio i da je pritužba po članu 13. Konvencije očigledno neosnovana, te da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.