Божидар САВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 1. априла 2025. године донео, а 9. маја исте године објавио одлуку у предмету Божидар Савић против Србије, број 11789/21.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је био слабовидо лице са 100% физичког инвалидитета. Додељен му је социјални стан 2008. године за њега и његову породицу – супругу и њихово троје деце. Када је супруга подносиоца остала без посла 2011. године, престали су да плаћају станарину и рачуне за комуналије. Супруга је преминула 2013. године, двоје деце је напустило домаћинство, а у стану су остали подносилац и његов пунолетни син.

Комисија за стамбена питања градоначелника Града Београда је 10. октобра 2012. године донела одлуку да се подносиоцу откаже уговор о закупу стана, јер није измиривао уговорне обавезе.

Подносилац се 7. новембра 2012. године обратио Управном суду са предлогом за одлагање извршења одлуке Комисије за стамбена питања градоначелника Града Београда, који захтев је одбачен с образложењем да предмет поступка није управна ствар.

Заменик градоначелника је 4. децембра 2012. године одбио приговор подносиоца на одлуку Комисије за стамбена питања градоначелника Града Београда, против које одлуке је подносилац изјавио Уставном суду уставну жалбу, притужујући се на повреду права на правично суђење и права на поштовање приватног и породичног живота.

Уставни суд је 25. марта 2013. године донео решење којим је одбацио уставну жалбу подносиоца, јер је за оцену законитости оспореног решења надлежан Управни суд. Уставни суд је утврдио да је подносилац имао могућност да против оспореног решења поднесе тужбу Управном суду, те је закључио да пре подношења уставне жалбе нису исцрпљена сва правна средства. Будући да подносилац у оспореној одлуци није био поучен о могућности покретања управног спора, Уставни суд је заузео став да подносилац може у року од 30 дана да поднесе тужбу Управном суду како не би трпео последице.

Подносилац је 19. јуна 2013. године поднео тужбу Управном суду, као и други захтев за одлагање предметних одлука.

Управни суд је 26. јуна 2013. године одбацио захтев подносиоца за одлагање извршења решења заменика градоначелника Града Београда оценивши да конкретно решење не представља коначни управни акт којим је мериторно одлучено о предметној управној ствари.

Подносилац се потом поново обратио Уставном суду који је 29. септембра 2016. године његову уставну жалбу против решења Управног суда одбацио, с обзиром да је оспорено решење ratione materiae неспојиво са истакнутом повредом права на правично суђење. Такође, Уставни суд је констатовао да Управни суд још увек није одлучио о тужби подносиоца.

Управни суд је 29. маја 2015. године донео пресуду којом је уважио тужбу подносиоца и поништио решење заменика градоначелника Града Београда из разлога што оспорено решење није било адекватно образложено и јер подносилац није био саслушан пред првостепеним управним органом. Предмет је враћен на поновно одлучивање, и у том поступку није донета одлука.

Паралелно са вођењем управног поступка, вођен је и парнични поступак против подносиоца ради исељења по тужби Града Београда због неиспуњења уговорних обавеза.

Трећи основни суд у Београду је 16. јуна 2014. године донео пресуду којом је тужбени захтев усвојен, те је подносилац обавезан да се исели из предметног стана. Апелациони суд у Београду је 8. јуна 2017. године потврдио првостепену пресуду. Подносилац против наведених пресуда није поднео уставну жалбу. Пресуда није извршена до смрти подносиоца.

Подносилац је преминуо у јануару 2024. године, а његов син П.С. је изразио жељу да настави са поступањем по представци.

Суд је у току поступка изрекао привремену меру.

У предмету је у својству треће стране интервенисао Центар за права Рома, који је доставио своје коментаре.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 1. марта 2021. године.

Позивајући се на чл. 3, 6. и 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: „Конвенција“) и члан 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, подносилац се притуживао да би га исељење из стана учинило бескућником и да би био онемогућен да мирно ужива своју имовину, као и да није имао правично суђење у управном поступку. Подносилац се такође притуживао да није имао на располагању делотворно домаће правно средство за своје притужбе.

ОДЛУКА СУДА

• Чл. 3, 6. и 8. Конвенције и члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију

Суд је констатовао да одлуке управних органа којима се раскида уговор о закупу предметног стана закључене са подносиоцем никада нису извршене, да су поништене од стране Управног суда и враћене на поновно одлучивање, у којем поступку нису донесене коначне одлуке.

Такође, Суд је уочио да подносилац није поднео уставну жалбу против пресуде Апелационог суда донете 8. јуна 2017. године. Суд је указао да је прва уставна жалба подносиоца била поднета без исцрпљивања претходних правних средстава (управни спор пред Управним судом), док се друга није односила на меритум предмета, већ само на захтев подносиоца да се одложи извршење одлука.

Следствено, Суд је закључио да Уставни суд није имао прилику да испита основаност одлука којима је раскинут уговор о закупу спорног стана са подносиоцем, чиме би он могао да утврди усаглашеност спорних пресуда судова са Конвенцијом, што је суштина правила о исцрпљивању домаћих правних средстава.

Сходно наведеном, Суд је у овом делу представку одбацио на основу члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције услед неисцрпљивања делотворног домаћег правног средства – уставне жалбе.

Истовремено, Суд је утврдио да тиме и претходно изречена привремена мера престаје да има било какав основ.

• Члан 13. Конвенције

Одбацивши притужбе подносиоца по чл. 3, 6. и 8. Конвенције и члану 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, Суд је утврдио и да је притужба по члану 13. Конвенције очигледно неоснована, те да се мора одбацити у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.