BRITISH AIRWAYS PLC protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. septembra 2024. godine doneo, a 26. septembra iste godine objavio odluku u predmetu British Airways PLC protiv Srbije, broj 76581/16.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Dana 10. septembra 1976. godine došlo je do sudara aviona kompanije podnosioca i aviona kompanije Adria Airways, usled kojeg su svi putnici i članovi posada oba aviona (njih 176) izgubili živote. Kasnije je utvrđeno da je do sudara došlo usled greške kontrole letenja aerodroma u Zagrebu (Republika Hrvatska), tada dela Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ).

Kompanija podnosilac je 9. septembra 1979. godine podnela tadašnjem Okružnom privrednom sudu u Beogradu zahtev za naknadu štete. Istovremeno, zahtev za naknadu štete je podnelo i osiguravajuće društvo „Dunav osiguranje“ u ime kompanije Adria Airways.

Postupak je u više navrata bio u prekidu (od 20. oktobra 1995. do 2. juna 2004, od 4. jula do 30. novembra 2006. i od 15. oktobra 2007. do 16. jula 2009. godine) do rešavanja pitanja preuzimanja prava i obaveza nekadašnje SFRJ i Državne zajednice Srbije i Crne Gore.

Privredni sud u Beogradu je 18. oktobra 2000. godine dosudio naknadu štete u postupku koji je vodilo osiguravajuće društvo „Dunav osiguranje“. Odluka je potvrđena 17. decembra 2001. godine pred Privrednim apelacionim sudom, a 2. jula 2003. godine i pred Vrhovnim sudom Srbije. Dug je glasio na ime Savezne Republike Jugoslavije, kao jedinog pravnog naslednika SFRJ.

Takođe, Privredni sud u Beogradu je 16. juna 2011. godine dosudio naknadu štete i kompaniji podnosiocu, za koju je ocenio da treba da bude plaćena od strane Republike Srbije kao pravnog naslednika SFRJ, i to uz zateznu kamatu od 9. septembra 1979. godine (datum pokretanja postupka za naknadu štete). Privredni apelacioni sud je u oktobru 2011. godine preinačio prvostepenu presudu samo u delu koji se odnosio na datum od kojeg se računa zakonska zatezna kamata, odredivši da to bude datum prvostepene presude. Obe strane u sporu su tražile reviziju presude.

Vrhovni kasacioni sud je 8. novembra 2012. godine doneo presudu kojom je reviziju kompanije podnosioca odbacio kao nedozvoljenu, dok je delimično usvojio reviziju tužene Republike Srbije i smanjio dosuđene iznose na ime naknade materijalne štete. Vrhovni kasacioni sud je izneo stav da Republika Srbija može da se tereti samo za 35,77% ukupnog duga, u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije koji je stupio na snagu 2. juna 2004. godine.

Kompanija podnosilac je potom podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

Ustavni sud je 12. maja 2016. godine doneo odluku kojom je utvrdio da je kompaniji podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio i odbacio. Iz obrazloženja odluke Ustavnog suda se može utvrditi da su sve pritužbe kompanije podnosioca detaljno razmotrene.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Kompanija podnosilac je podnela predstavku Sudu 1. decembra 2016. godine.

U predstavci se kompanija podnosilac prituživala na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), zabranu diskriminacije iz člana 14. Konvencije, zaštite imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju i opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

ODLUKA SUDA

Ispitujući navodnu povredu prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju (zaštita imovine), Sud je utvrdio da se pritužba kompanije podnosioca odnosi na propuštanje Republike Srbije da isplati naknadu štete, što je obaveza koja je utvrđena 2016. godine kada je predmet okončan od strane srpskih sudova. U skladu sa time, Sud je utvrdio svoju nadležnost ratione temporis, uprkos činjenici da se sudar aviona dogodio pre nego što je Republika Srbija ratifikovala Konvenciju.

Vlada je istakla da kompanija podnosilac nije mogla da ima legitimna očekivanja da će njen zahtev za naknadu štete biti u potpunosti usvojen, jer je država odgovorna za pretrpljenu štetu (SFRJ) prestala da postoji, a da je Republika Srbija samo jedna od država naslednica.

Sud je zauzeo stav da očekivanje kompanije podnosioca da šteta bude u celosti isplaćena od strane Republike Srbije nije bilo opravdano. Sud je mišljenja da je kompanija podnosilac morala znati da srpski sudovi o predmetu mogu odlučivati samo u onoj meri u kojoj postoji odgovornost Republike Srbije za predmet spora.

Takođe, Sud je istakao da se kompanija podnosilac nije pozvala ni na jednu odredbu srpskog ili međunarodnog prava koja bi opravdala očekivanje potpunog namirenja naknade šteta koja je najpre tražena od SFRJ, niti je pokazala da je Republika Srbija prihvatila punu odgovornost za prestup koji se može pripisati SFRJ. Sud se takođe pozvao na relevantne odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije, ukazujući na podelu udela u dugovima SFRJ među državama naslednicama.

Konačno, Sud je utvrdio da činjenica da je naknada štete prema osiguravajućem društvu „Dunav osiguranje“ dosuđena u celosti nije relevantna za slučaj, budući da je prethodila Sporazumu o pitanjima sukcesije i pristupanju Republike Srbije Konvenciji 2004. godine.

Sud je na osnovu svega zaključio da kompanija podnosilac nije mogla imati „legitimno očekivanje da će nadoknaditi štetu u celosti od Republike Srbije, te da se pritužba kompanije podnosioca u delu iznosa naknade koji joj navodno pripada, ne može smatrati imovinom u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju. Samim tim, Sud je zaključio da je pritužba kompanije podnosioca ratione materiae nespojiva sa odredbama Konvencije i Protokolima uz nju, te ju je odbacio u skladu sa odredbama člana 35. stav 3. (a) i 4. Konvencije.

Sud je i ostale pritužbe kompanije podnosioca odbacio u skladu sa odredbom člana 35. stav 4. Konvencije.