BRITISH AIRWAYS PLC против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. септембра 2024. године донео, а 26. септембра исте године објавио одлуку у предмету British Airways PLC против Србије, број 76581/16.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Дана 10. септембра 1976. године дошло је до судара авиона компаније подносиоца и авиона компаније Adria Airways, услед којег су сви путници и чланови посада оба авиона (њих 176) изгубили животе. Касније је утврђено да је до судара дошло услед грешке контроле летења аеродрома у Загребу (Република Хрватска), тада дела Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (у даљем тексту: СФРЈ).

Компанија подносилац је 9. септембра 1979. године поднела тадашњем Окружном привредном суду у Београду захтев за накнаду штете. Истовремено, захтев за накнаду штете је поднело и осигуравајуће друштво „Дунав осигурање“ у име компаније Adria Airways.

Поступак је у више наврата био у прекиду (од 20. октобра 1995. до 2. јуна 2004, од 4. јула до 30. новембра 2006. и од 15. октобра 2007. до 16. јула 2009. године) до решавања питања преузимања права и обавеза некадашње СФРЈ и Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Привредни суд у Београду је 18. октобра 2000. године досудио накнаду штете у поступку који је водило осигуравајуће друштво „Дунав осигурање“. Одлука је потврђена 17. децембра 2001. године пред Привредним апелационим судом, а 2. јула 2003. године и пред Врховним судом Србије. Дуг је гласио на име Савезне Републике Југославије, као јединог правног наследника СФРЈ.

Такође, Привредни суд у Београду је 16. јуна 2011. године досудио накнаду штете и компанији подносиоцу, за коју је оценио да треба да буде плаћена од стране Републике Србије као правног наследника СФРЈ, и то уз затезну камату од 9. септембра 1979. године (датум покретања поступка за накнаду штете). Привредни апелациони суд је у октобру 2011. године преиначио првостепену пресуду само у делу који се односио на датум од којег се рачуна законска затезна камата, одредивши да то буде датум првостепене пресуде. Обе стране у спору су тражиле ревизију пресуде.

Врховни касациони суд је 8. новембра 2012. године донео пресуду којом је ревизију компаније подносиоца одбацио као недозвољену, док је делимично усвојио ревизију тужене Републике Србије и смањио досуђене износе на име накнаде материјалне штете. Врховни касациони суд је изнео став да Република Србија може да се терети само за 35,77% укупног дуга, у складу са Споразумом о питањима сукцесије који је ступио на снагу 2. јуна 2004. године.

Компанија подносилац је потом поднела Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је 12. маја 2016. године донео одлуку којом је утврдио да је компанији подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Београду, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио и одбацио. Из образложења одлуке Уставног суда се може утврдити да су све притужбе компаније подносиоца детаљно размотрене.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Компанија подносилац је поднела представку Суду 1. децембра 2016. године.

У представци се компанија подносилац притуживала на повреду права на правично суђење из члана 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), забрану дискриминације из члана 14. Конвенције, заштите имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и опште забране дискриминације из члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију.

Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).

ОДЛУКА СУДА

Испитујући наводну повреду права из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију (заштита имовине), Суд је утврдио да се притужба компаније подносиоца односи на пропуштање Републике Србије да исплати накнаду штете, што је обавеза која је утврђена 2016. године када је предмет окончан од стране српских судова. У складу са тиме, Суд је утврдио своју надлежност ratione temporis, упркос чињеници да се судар авиона догодио пре него што је Република Србија ратификовала Конвенцију.

Влада је истакла да компанија подносилац није могла да има легитимна очекивања да ће њен захтев за накнаду штете бити у потпуности усвојен, јер је држава одговорна за претрпљену штету (СФРЈ) престала да постоји, а да је Република Србија само једна од држава наследница.

Суд је заузео став да очекивање компаније подносиоца да штета буде у целости исплаћена од стране Републике Србије није било оправдано. Суд је мишљења да је компанија подносилац морала знати да српски судови о предмету могу одлучивати само у оној мери у којој постоји одговорност Републике Србије за предмет спора.

Такође, Суд је истакао да се компанија подносилац није позвала ни на једну одредбу српског или међународног права која би оправдала очекивање потпуног намирења накнаде штета која је најпре тражена од СФРЈ, нити је показала да је Република Србија прихватила пуну одговорност за преступ који се може приписати СФРЈ. Суд се такође позвао на релевантне одредбе Споразума о питањима сукцесије, указујући на поделу удела у дуговима СФРЈ међу државама наследницама.

Коначно, Суд је утврдио да чињеница да је накнада штете према осигуравајућем друштву „Дунав осигурање“ досуђена у целости није релевантна за случај, будући да је претходила Споразуму о питањима сукцесије и приступању Републике Србије Конвенцији 2004. године.

Суд је на основу свега закључио да компанија подносилац није могла имати „легитимно очекивање да ће надокнадити штету у целости од Републике Србије, те да се притужба компаније подносиоца у делу износа накнаде који јој наводно припада, не може сматрати имовином у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Самим тим, Суд је закључио да је притужба компаније подносиоца ratione materiae неспојива са одредбама Конвенције и Протоколима уз њу, те ју је одбацио у складу са одредбама члана 35. став 3. (а) и 4. Конвенције.

Суд је и остале притужбе компаније подносиоца одбацио у складу са одредбом члана 35. став 4. Конвенције.