DAVIDOVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 4. ferbuara 2025. godine doneo, a 4. marta iste godine objavio presudu u predmetu Davidović protiv Srbije, broj 46198/18.
Presudu je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na odloženo izvršenje pravnosnažne presude donete u korist podnositeljke predstavke u postupku izvršenja starateljstva nad detetom. Sud je podržao ocenu Ustavnog suda da su nadležni domaći organi propustili da reaguju na odgovarajući način u slučaju podnositeljke, ali je takođe zaključio da se visina naknade koju je podnositeljka ostvarila na domaćem nivou usled prekomerne dužine postupka (EUR 500) ne može smatrati odgovarajućom i dovoljnom. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnositeljka i Ž. A. imaju jedno dete, rođeno 23. novembra 2011. godine. Nakon njihovog razvoda, presudom od 25. marta 2013. godine, samostalno vršenje roditeljskog prava nad detetom je dodeljeno podnositeljki. Ova presuda postala je pravnosnažna 10. jula 2013. godine.
Prvostepeni sud u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici (u daljem tekstu: Prvostepeni sud) je 18. novembra 2013. godine odredio izvršenje ove presude.
Pokušaji izvršenja u prostorijama Centra za socijalni rad 26. februara i 14. marta 2014. godine bili su neuspešni, jer, prema zapisniku Prvostepenog suda, spisi predmeta nisu bili dostupni. Izvršenje je stoga odloženo za 2. april 2014. godine. Ovaj pokušaj je takođe bio neuspešan, budući da Ž. A. nije bio propisno pozvan.
Izvršenje je pokušano u domu Ž. A. uz prisustvo psihologa Centra za socijalni rad i uz pomoć policije, i to 22. aprila, 22. maja i 15. jula 2014. godine. Ni jedan od ovih pokušaja nije bio uspešan, jer dete nije bilo u domaćinstvu oca Ž.A.
Prvostepeni sud je 21. jula 2014. godine izvršnom dužniku Ž. A. izrekao kaznu zatvora koja će trajati sve dok dužnik ne postupi po nalogu suda, a najviše 60 dana. Do 5. marta 2015. godine on nije stupo na izdržavanje kazne.
Izvršenje je tokom 2015. godine neuspešno pokušano 24. marta, 21. aprila i 10. septembra, jer su baba i deda deteta svaki put dete odveli, uprkos novčanoj kazni koja im je bila izrečena 3. aprila 2015. godine zbog onemogućavanja sprovođenja izvršenja.
Izvršni poverilac, ovde podnositeljka, je u međuvremenu podnela zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je usvojen rešenjem Višeg suda u Požarevcu. Pomenutim rešenjem naloženo je izvršnom sudu da predmetni postupak okonča u najkraćem roku, a majci deteta je dosuđena pravična naknada zbog utvrđene povrede prava u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti.
Još jedan pokušaj izvršenja bio je neuspešan 24. decembra 2015. godine, nakon čega je Centar za socijalni rad podneo izveštaj Prvostepenom sudu, navodeći da oduzimanje deteta ne bi bilo u njegovom najboljem interesu. Na osnovu ovog izveštaja, Prvostepeni sud je 14. marta 2016. godine obustavio postupak izvršenja.
Na zahtev podnositeljke je 12. aprila 2017. godine naloženo dalje izvršenje. Dat je rok Ž. A. da dobrovoljno preda dete u roku od tri dana. Nakon što je Ž. A. odbio da to učini, Centar za socijalni rad je podneo izveštaj Prvostepenom sudu, tvrdeći da je oduzimanje deteta najpogodniji način izvršenja presude.
Presuda je konačno izvršena 14. novembra 2017. godine.
Ustavni sud je 25. januara 2018. godine doneo odluku kojom je, pored ostalog, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio je povredu prava iz člana 65. Ustava Republike Srbije. Zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete je odbijen, jer je Ustavni sud ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnositeljki, uzimajući u obzir da joj je prethodno dosuđen iznos od EUR 500 na ime prekomerne dužine trajanja postupka izvršenja.
PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnositeljka je podnela predstavku Sudu 21. septembra 2018. godine.
U predstavci se prituživala na povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), jer je usled neblagovremenog i neodgovarajućeg postupanja domaćih organa bila sprečena da viđa svoje dete više od četiri godine, kao i jer je Ustavni sud svojom odlukom odbio da joj dodeli naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu.
ODLUKA SUDA
Sud je zauzeo stav da se visina naknade nematerijalne štete dosuđene na domaćem nivou ne može smatrati odgovarajućom i dovoljnom za uklanjanje statusa žrtve podnositeljke, budući da je znatno niža od one koju Sud uobičajeno dosuđuje u sličnim predmetima protiv Srbije.
Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 8. Konvencije.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnositeljki isplati iznos od 4.000,00 evra na ime naknade nematerijalne štete.