ДАВИДОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. фербуара 2025. године донео, а 4. марта исте године објавио пресуду у предмету Давидовић против Србије, број 46198/18.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на одложено извршење правноснажне пресуде донете у корист подноситељке представке у поступку извршења старатељства над дететом. Суд је подржао оцену Уставног суда да су надлежни домаћи органи пропустили да реагују на одговарајући начин у случају подноситељке, али је такође закључио да се висина накнаде коју је подноситељка остварила на домаћeм нивоу услед прекомерне дужине поступка (ЕУР 500) не може сматрати одговарајућом и довољном. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подноситељка и Ж. А. имају једно дете, рођено 23. новембра 2011. године. Након њиховог развода, пресудом од 25. марта 2013. године, самостално вршење родитељског права над дететом је додељено подноситељки. Ова пресуда постала је правноснажна 10. јула 2013. године.
Првостепени суд у Пожаревцу – Судска јединица у Жагубици (у даљем тексту: Првостепени суд) је 18. новембра 2013. године одредио извршење ове пресуде.
Покушаји извршења у просторијама Центра за социјални рад 26. фебруара и 14. марта 2014. године били су неуспешни, јер, према записнику Првостепеног суда, списи предмета нису били доступни. Извршење је стога одложено за 2. април 2014. године. Овај покушај је такође био неуспешан, будући да Ж. А. није био прописно позван.
Извршење је покушано у дому Ж. А. уз присуство психолога Центра за социјални рад и уз помоћ полиције, и то 22. априла, 22. маја и 15. јула 2014. године. Ни један од ових покушаја није био успешан, јер дете није било у домаћинству оца Ж.А.
Првостепени суд је 21. јула 2014. године извршном дужнику Ж. А. изрекао казну затвора која ће трајати све док дужник не поступи по налогу суда, а највише 60 дана. До 5. марта 2015. године он није ступо на издржавање казне.
Извршење је током 2015. године неуспешно покушано 24. марта, 21. априла и 10. септембра, јер су баба и деда детета сваки пут дете одвели, упркос новчаној казни која им је била изречена 3. априла 2015. године због онемогућавања спровођења извршења.
Извршни поверилац, овде подноситељка, је у међувремену поднела захтев за заштиту права на суђење у разумном року који је усвојен решењем Вишег суда у Пожаревцу. Поменутим решењем наложено је извршном суду да предметни поступак оконча у најкраћем року, а мајци детета је досуђена правична накнада због утврђене повреде права у износу од 500 евра, у динарској противвредности.
Још један покушај извршења био је неуспешан 24. децембра 2015. године, након чега је Центар за социјални рад поднео извештај Првостепеном суду, наводећи да одузимање детета не би било у његовом најбољем интересу. На основу овог извештаја, Првостепени суд је 14. марта 2016. године обуставио поступак извршења.
На захтев подноситељке је 12. априла 2017. године наложено даље извршење. Дат је рок Ж. А. да добровољно преда дете у року од три дана. Након што је Ж. А. одбио да то учини, Центар за социјални рад је поднео извештај Првостепеном суду, тврдећи да је одузимање детета најпогоднији начин извршења пресуде.
Пресуда је коначно извршена 14. новембра 2017. године.
Уставни суд је 25. јануара 2018. године донео одлуку којом је, поред осталог, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио је повреду права из члана 65. Устава Републике Србије. Захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете је одбијен, јер је Уставни суд оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција подноситељки, узимајући у обзир да јој је претходно досуђен износ од ЕУР 500 на име прекомерне дужине трајања поступка извршења.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подноситељка је поднела представку Суду 21. септембра 2018. године.
У представци се притуживала на повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), јер је услед неблаговременог и неодговарајућег поступања домаћих органа била спречена да виђа своје дете више од четири године, као и јер је Уставни суд својом одлуком одбио да јој додели накнаду за претрпљену нематеријалну штету.
ОДЛУКА СУДА
Суд је заузео став да се висина накнаде нематеријалне штете досуђене на домаћем нивоу не може сматрати одговарајућом и довољном за уклањање статуса жртве подноситељке, будући да је знатно нижа од оне коју Суд уобичајено досуђује у сличним предметима против Србије.
Следствено, Суд је утврдио повреду члана 8. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки исплати износ од 4.000,00 евра на име накнаде нематеријалне штете.