Dragana Baša

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 30. maja 2023. doneo, a 22. juna 2023. godine objavio odluku u predmetu Baša protiv Srbije kojom je predstavku proglasio nedopuštenom.

Odluku je doneo Odbor od 3 sudije.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnositeljka predstavke (u daljem tekstu: podnositeljka), gospođa Dragana Baša, istakla je pritužbe na obaveznu vakcinaciju dece predškolskog i školskog uzrasta protiv određenih bolesti koja je predviđena Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine, kao i na posledice nepoštovanja ove odredbe.

Naime, odredbama člana 32. pomenutog zakona, propisana je obavezna vakcinacija protiv nabrojanih bolesti, osim ukoliko lekar ili tim stručnjaka prethodno ne utvrdi privremenu ili trajnu kontraindikaciju za vakcinisanje. Pohađanje vrtića i škola uslovljeno je vakcinacijom, a za nepostupanje u skladu sa ovom obavezom, član 85. navedenog zakona propisuje kaznu do 150.000 dinara.

Podnositeljka je 23. februara 2017. godine podnela inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti odredaba člana 32. st. 2, 3. i 4. i odredbe člana 85. stav 1. tačka 6) Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine.

Ustavni sud je 26. oktobra 2017. godine odbacio inicijativu podnositeljke nakon što ju je razmotrio zajedno sa još nekoliko drugih sličnih inicijativa. Ustavni sud je istakao da osporenom merom nije zabranjen upis dece u škole, već da je njihovo pohađanje uslovljeno vakcinacijom protiv određenih bolesti, uz napomenu da je odredbama člana 38. i člana 38a Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, osim što je predviđeno da deca lično pohađaju školu, predviđena i mogućnost školovanja kod kuće i učenja na daljinu. Ovaj stav Ustavnog suda potvrđen je i povodom sličnih inicijativa rešenjem od 31. decembra 2020. godine.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je istakla da mera obavezne vakcinacije dece predškolskog i školskog uzrasta protiv određenih bolesti, kao i sankcija za nepoštovanje ove obaveze prilikom upisa dece u vrtiće i škole, predstavlja kršenje člana 8. Konvencije.

Takođe, ona je iznela pritužbe i na osnovu čl. 3, 6. i 14. Konvencije, člana 2. Protokola broj 1. i člana 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju, ističući da posledice nepoštovanja obavezne vakcinacije predstavljaju nehumano ili ponižavajuće postupanje, kršenje prava nevakcinisane dece na obrazovanje i diskriminaciju prema takvoj deci.

Naknadno, tokom postupka pred Sudom, podnositeljka je iznela i pritužbu prema članu 9. Konvencije, tvrdeći da obavezna vakcinacija takođe narušava slobodu misli, savesti i veroispovesti.

ODLUKA SUDA

Sud je, pre svega, istakao da razmatranje pitanja obavezne vakcinacije spada u domen člana 8. Konvencije, u skladu sa dosadašnjom praksom Suda (videti slučaj Vavřička i drugi protiv Češke Republike ([VV], br. 47621/13 i 5 drugih, od 8. aprila 2021. godine, stav 261.) i doneo je odluku da sve pritužbe podnositeljke razmotri sa ovog stanovišta.

Podnositeljka, iako nije bila direktno pogođena sankcijom za nepoštovanje obavezne vakcinacije, prema stavu Suda, spada u kategoriju lica kod kojih postoji potencijalni rizik od mešanja u pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije, pa je prihvatio njenu predstavku kao dopuštenu.

Dalje, Sud je utvrdio da je za podnositeljku i državu, kao strane u postupku pred Sudom, nesporno da je obavezna vakcinacija, koja po svojoj prirodi predstavlja mešanje države u pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, zasnovana na zakonu i da ista teži legitimnom cilju zaštite javnog zdravlja.

Prilikom procene da li je neophodna intervencija države koja zadire u navedeno pravo, Sud je primenio relevantna načela su izložena u predmetu Vavřička i drugi protiv Češke Republike ([VV], br. 47621/13 i 5 drugih, od 8. aprila 2021. godine, stav 273. – 275).

U svetlu ovih načela, Sud je ocenio da je epidemija malih boginja iz 2018. godine predstavljala tzv. ”goruću društvenu potrebu” zaštite kako zdravlja pojedinca tako i javnog zdravlja. Na isti način Sud je ocenio i potrebu sprečavanja smanjenja  dotadašnje stope vakcinacije dece od malih boginja u Republici Srbiji. U skladu sa navedenim razlozima, odluka Republike Srbije da vakcinaciju učini obaveznom bila je, prema stavu Suda, zasnovana na relevantnim i dovoljnim razlozima.

Pored toga, Sud je posebno imao u vidu da vakcinacija u Republici Srbiji nije obavezna u slučajevima postojanja kontraindikacija, kao i da ona ne može biti nasilna, a da se obaveza vakcinisanja sprovodi posredno, kroz izricanje sankcije koja je po svojoj prirodi umerenog intenziteta. Nemogućnost nevakcinisane dece da nastave da pohađaju vrtić ili školu, Sud je ocenio kao meru zaštitnog, a ne kaznenog karaktera.

Takođe, Sud je imao u vidu činjenicu da Republika Srbija predviđa procesne garancije licima koja odbiju obaveznu vakcinaciju svoje dece. Oni imaju mogućnost da ospore izrečenu sankciju kroz upravni i sudski postupak, kao i da iskoriste tužbu zasnovanu na Zakonu o zabrani diskriminacije ili ustavnu žalbu.

Imajući u vidu sve navedene okolnosti, Sud je ocenio da država nije prekoračila ”široko polje slobodne procene” i spornu meru obavezne vakcinacije ocenio je kao „neophodnu u demokratskom društvu".

Samim tim, Sud je predstavku u ovom delu ocenio očigledno neosnovanom.

Takođe, Sud je ocenio očigledno neosnovanim i pritužbe po članu 3, 6. i 14. Konvencije i članu 1. Protokola broj 12 uz Konvenciju (nehumano ili ponižavajuće postupanje, zabrana diskriminacije i opšta zabrana doskriminacije), dok je pritužbe po članu 2. Protokola broj 1. uz Konveciju (pravo na obrazovanje) ocenio nespojive ratione personae sa odredbama Konvencije i njenim Protokolima.

Konačno, Sud nije razmatrao pritužbe podnositeljke po članu 9. Konvencije (sloboda misli, savesti i veroispovesti), jer nisu istaknute prilikom podnošenja predstavke već naknadno.

Iz svih navedenih razloga, Sud je jednoglasno odlučio da predstavku proglasi neprihvatljivom.