Драгана Баша

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 30. маја 2023. донео, а 22. јуна 2023. године објавио одлуку у предмету Баша против Србије којом је представку прогласио недопуштеном.

Одлуку је донео Одбор од 3 судије.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељка представке (у даљем тексту: подноситељка), госпођа Драгана Баша, истакла је притужбе на обавезну вакцинацију деце предшколског и школског узраста против одређених болести која је предвиђена Законом о заштити становништва од заразних болести из 2016. године, као и на последице непоштовања ове одредбе.

Наиме, одредбама члана 32. поменутог закона, прописана је обавезна вакцинација против набројаних болести, осим уколико лекар или тим стручњака претходно не утврди привремену или трајну контраиндикацију за вакцинисање. Похађање вртића и школа условљено је вакцинацијом, а за непоступање у складу са овом обавезом, члан 85. наведеног закона прописује казну до 150.000 динара.

Подноситељка је 23. фебруара 2017. године поднела иницијативу Уставном суду за оцену уставности одредаба члана 32. ст. 2, 3. и 4. и одредбе члана 85. став 1. тачка 6) Закона о заштити становништва од заразних болести из 2016. године.

Уставни суд је 26. октобра 2017. године одбацио иницијативу подноситељке након што ју је размотрио заједно са још неколико других сличних иницијатива. Уставни суд је истакао да оспореном мером није забрањен упис деце у школе, већ да је њихово похађање условљено вакцинацијом против одређених болести, уз напомену да је одредбама члана 38. и члана 38а Закона о основном образовању и васпитању, осим што је предвиђено да деца лично похађају школу, предвиђена и могућност школовања код куће и учења на даљину. Овај став Уставног суда потврђен је и поводом сличних иницијатива решењем од 31. децембра 2020. године.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је истакла да мера обавезне вакцинације деце предшколског и школског узраста против одређених болести, као и санкција за непоштовање ове обавезе приликом уписа деце у вртиће и школе, представља кршење члана 8. Конвенције.

Такође, она је изнела притужбе и на основу чл. 3, 6. и 14. Конвенције, члана 2. Протокола број 1. и члана 1. Протокола број 12 уз Конвенцију, истичући да последице непоштовања обавезне вакцинације представљају нехумано или понижавајуће поступање, кршење права невакцинисане деце на образовање и дискриминацију према таквој деци.

Накнадно, током поступка пред Судом, подноситељка је изнела и притужбу према члану 9. Конвенције, тврдећи да обавезна вакцинација такође нарушава слободу мисли, савести и вероисповести.

ОДЛУКА СУДА

Суд је, пре свега, истакао да разматрање питања обавезне вакцинације спада у домен члана 8. Конвенције, у складу са досадашњом праксом Суда (видети случај Vavřička и други против Чешке Републике ([ВВ], бр. 47621/13 и 5 других, од 8. априла 2021. године, став 261.) и донео је одлуку да све притужбе подноситељке размотри са овог становишта.

Подноситељка, иако није била директно погођена санкцијом за непоштовање обавезне вакцинације, према ставу Суда, спада у категорију лица код којих постоји потенцијални ризик од мешања у право на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције, па је прихватио њену представку као допуштену.

Даље, Суд је утврдио да је за подноситељку и државу, као стране у поступку пред Судом, неспорно да је обавезна вакцинација, која по својој природи представља мешање државе у право на поштовање приватног и породичног живота, заснована на закону и да иста тежи легитимном циљу заштите јавног здравља.

Приликом процене да ли је неопходна интервенција државе која задире у наведено право, Суд је применио релевантна начела су изложена у предмету Vavřička и други против Чешке Републике ([ВВ], бр. 47621/13 и 5 других, од 8. априла 2021. године, став 273. – 275).

У светлу ових начела, Суд је оценио да је епидемија малих богиња из 2018. године представљала тзв. ”горућу друштвену потребу” заштите како здравља појединца тако и јавног здравља. На исти начин Суд је оценио и потребу спречавања смањења  дотадашње стопе вакцинације деце од малих богиња у Републици Србији. У складу са наведеним разлозима, одлука Републике Србије да вакцинацију учини обавезном била је, према ставу Суда, заснована на релевантним и довољним разлозима.

Поред тога, Суд је посебно имао у виду да вакцинација у Републици Србији није обавезна у случајевима постојања контраиндикација, као и да она не може бити насилна, а да се обавеза вакцинисања спроводи посредно, кроз изрицање санкције која је по својој природи умереног интензитета. Немогућност невакцинисане деце да наставе да похађају вртић или школу, Суд је оценио као меру заштитног, а не казненог карактера.

Такође, Суд је имао у виду чињеницу да Република Србија предвиђа процесне гаранције лицима која одбију обавезну вакцинацију своје деце. Они имају могућност да оспоре изречену санкцију кроз управни и судски поступак, као и да искористе тужбу засновану на Закону о забрани дискриминације или уставну жалбу.

Имајући у виду све наведене околности, Суд је оценио да држава није прекорачила ”широко поље слободне процене” и спорну меру обавезне вакцинације оценио је као „неопходну у демократском друштву".

Самим тим, Суд је представку у овом делу оценио очигледно неоснованом.

Такође, Суд је оценио очигледно неоснованим и притужбе по члану 3, 6. и 14. Конвенције и члану 1. Протокола број 12 уз Конвенцију (нехумано или понижавајуће поступање, забрана дискриминације и општа забрана доскриминације), док је притужбе по члану 2. Протокола број 1. уз Конвецију (право на образовање) оценио неспојиве ratione personae са одредбама Конвенције и њеним Протоколима.

Коначно, Суд није разматрао притужбе подноситељке по члану 9. Конвенције (слобода мисли, савести и вероисповести), јер нису истакнуте приликом подношења представке већ накнадно.

Из свих наведених разлога, Суд је једногласно одлучио да представку прогласи неприхватљивом.