A i dr. protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 18. aprila doneo, a 23. maja 2024. godine objavio odluku u predmetu A i dr. protiv Srbije, broj 37478/16.

Odluku je doneo tročlani Odbor.

Predmet se odnosi na nameravano udaljenje jedne libijske porodice sa teritorije Republike Srbije za koju se smatralo da predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost na osnovu poverljivih informacija. Podnosioci su pre podnošenja predstavke Sudu zatražili određivanje privremene mere, koji zahtev je od strane Suda usvojen i naloženo je Vladi da ih ne deportuje u Libiju dok je postupak pred Sudom u toku.   

Podnosioci su se u predstavci prituživali na povredu prava iz čl. 2. i 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) ističući da bi ih deportacija u Libiju izložila stvarnom riziku da budu ubijeni, oteti ili podvrgnuti mučenju od strane raznih tamošnjih vojnih i paravojnih formacija, kao i na povredu prava iz člana 13. Konvencije smatrajući da su pravna sredstva koja su im bili na raspolaganju nedelotvorna.

Vlada je navela da je nakon obaveštenja o privremenoj meri Suda, BIA izvršila ponovnu procenu bezbednosnog rizika i zaključila da podnosioci ne predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost, kao i da je Kancelarija za azil poništila svoju prethodnu odluku i podnosiocima odobrila zaštitu koju su tražili. Konačno, Vlada je istakla da su izvršene određene izmene Zakona o azilu i privremenoj zaštiti i Zakona o strancima 2018. godine. Stoga je Vlada predložila Sudu da predstavku izbriše sa svoje liste predmeta, jer je stvar rešena na domaćem nivou. Alternativno, Vlada je predložila da se predstavka odbaci usled neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava u upravnom postupku.

Podnosioci su nakon odbrane Vlade povukli svoje pritužbe prema čl. 2. i 3. Konvencije, dok su ostali pri navodima o povredi prava iz člana 13. Konvencije u pogledu nedelotvornih pravnih lekova u okviru upravnog postupka povodom njihovog udaljenja.

Sud je prihvatio odbranu Vlade da podnosioci više nisu izloženi riziku da budu udaljeni iz Srbije, kao i želju podnosilaca da povuku deo predstavke (za čl. 2. i 3. Konvencije), te je ocenio da poštovanje ljudskih prava definisanih u Konvenciji i protokolima uz Konvenciju ne zahteva nastavak ispitivanja predstavke prema članu 37. stav 1. tačka b) Konvencije i u ovom delu ju je skinuo sa svoje liste predmeta, te ukinuo privremenu meru.

U odnosu na istaknutu povredu prava na delotvorno pravno sredstvo, Sud je razmatrao da li ga „okolnosti navode na zaključak“ da „iz bilo kog drugog razloga ... više nije opravdano nastaviti sa ispitivanjem predstavke“, te je zaključio da nema potrebe da nastavi sa ispitivanjem predmetnog slučaja. Ovo iz sledećih razloga: nema naznaka da su nadležni državni organi pokušali da nasilno udalje podnosioce u Libiju nakon prvobitnih naloga za udaljenje, bilo pre ili dok su njihovi zahtevi za azil još uvek bili u postupku odlučivanja do zaključenja postupka za azil; podnosioci su zahtev Sudu za određivanje privremene mere podneli tek nakon okončanja postupka za azil; zahtevi za azil su zaustavili potencijalno proterivanje podnosilaca i sprečili materijalizaciju potencijalne povrede člana 13. u relevantnom trenutku dovođenjem srpskih vlasti u situaciju da, makar potencijalno, izvrše detaljnu procenu njihovih pritužbi prema čl. 2. i 3. Konvencije, ali su podnosioci povukli deo pritužbe prema članu 13. u vezi sa postupkom za azil pred Ustavnim sudom.

Sud je ocenio da ga činjenica da su podnosioci povukli pred Ustavnim sudom deo pritužbe prema članu 13. Konvencije sprečava da dalje ispita obim i delotvornost pravnog puta (u upravnom postupku prema Zakonu o opštem upravnom postupku koji u relevantno vreme nije imao suspenzivno dejstvo) u praksi.

Stoga je Sud i ovaj deo predstavke, na osnovu 37. stav 1. tačka b) Konvencije, skinuo sa svoje liste predmeta.