А и др. против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 18. априла донео, а 23. маја 2024. године објавио одлуку у предмету А и др. против Србије, број 37478/16.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
Предмет се односи на намеравано удаљење једне либијске породице са територије Републике Србије за коју се сматрало да представља претњу по националну безбедност на основу поверљивих информација. Подносиоци су пре подношења представке Суду затражили одређивање привремене мере, који захтев је од стране Суда усвојен и наложено је Влади да их не депортује у Либију док је поступак пред Судом у току.
Подносиоци су се у представци притуживали на повреду права из чл. 2. и 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) истичући да би их депортација у Либију изложила стварном ризику да буду убијени, отети или подвргнути мучењу од стране разних тамошњих војних и паравојних формација, као и на повреду права из члана 13. Конвенције сматрајући да су правна средства која су им били на располагању неделотворна.
Влада је навела да је након обавештења о привременој мери Суда, БИА извршила поновну процену безбедносног ризика и закључила да подносиоци не представљају претњу по националну безбедност, као и да је Канцеларија за азил поништила своју претходну одлуку и подносиоцима одобрила заштиту коју су тражили. Коначно, Влада је истакла да су извршене одређене измене Закона о азилу и привременој заштити и Закона о странцима 2018. године. Стога је Влада предложила Суду да представку избрише са своје листе предмета, јер је ствар решена на домаћем нивоу. Алтернативно, Влада је предложила да се представка одбаци услед неисцрпљивања домаћих правних средстава у управном поступку.
Подносиоци су након одбране Владе повукли своје притужбе према чл. 2. и 3. Конвенције, док су остали при наводима о повреди права из члана 13. Конвенције у погледу неделотворних правних лекова у оквиру управног поступка поводом њиховог удаљења.
Суд је прихватио одбрану Владе да подносиоци више нису изложени ризику да буду удаљени из Србије, као и жељу подносилаца да повуку део представке (за чл. 2. и 3. Конвенције), те је оценио да поштовање људских права дефинисаних у Конвенцији и протоколима уз Конвенцију не захтева наставак испитивања представке према члану 37. став 1. тачка б) Конвенције и у овом делу ју је скинуо са своје листе предмета, те укинуо привремену меру.
У односу на истакнуту повреду права на делотворно правно средство, Суд је разматрао да ли га „околности наводе на закључак“ да „из било ког другог разлога ... више није оправдано наставити са испитивањем представке“, те је закључио да нема потребе да настави са испитивањем предметног случаја. Ово из следећих разлога: нема назнака да су надлежни државни органи покушали да насилно удаље подносиоце у Либију након првобитних налога за удаљење, било пре или док су њихови захтеви за азил још увек били у поступку одлучивања до закључења поступка за азил; подносиоци су захтев Суду за одређивање привремене мере поднели тек након окончања поступка за азил; захтеви за азил су зауставили потенцијално протеривање подносилаца и спречили материјализацију потенцијалне повреде члана 13. у релевантном тренутку довођењем српских власти у ситуацију да, макар потенцијално, изврше детаљну процену њихових притужби према чл. 2. и 3. Конвенције, али су подносиоци повукли део притужбе према члану 13. у вези са поступком за азил пред Уставним судом.
Суд је оценио да га чињеница да су подносиоци повукли пред Уставним судом део притужбе према члану 13. Конвенције спречава да даље испита обим и делотворност правног пута (у управном поступку према Закону о општем управном поступку који у релевантно време није имао суспензивно дејство) у пракси.
Стога је Суд и овај део представке, на основу 37. став 1. тачка б) Конвенције, скинуо са своје листе предмета.