Kajganić protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 3. septembra 2024. godine doneo, a 8. oktobra 2024. godine objavio presudu u predmetu Kajganić protiv Srbije, broj 27958/16.

Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnositeljka je advokatica iz Beograda i u relevantno vreme je branila gospodina X u krivičnom postupku koji se vodio u vezi sa ubistvom predsednika Vlade Srbije 12. marta 2003. godine.

Dana 9. septembra 2004. godine, list „Vreme“ je objavio članak novinara Y pod nazivom „Saradnici, advokati i stari drugari“.

Novinar Y je u navedenom članku tvrdio da postoji transkript telefonskog razgovora podnositeljke i njenog klijenta X, tokom kojeg je rekla da je za X obezbedila status zaštićenog svedoka sa „njenim starim prijateljima” koji su bili „dva najmoćnija čoveka u zemlji” (ministar unutrašnjih poslova i načelnik BIA) u zamenu za njegovo lažno svedočenje u postupku. Takođe je navedeno da je pomenuti transkript registrovala Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala i poslala ga tadašnjem premijeru, ministru unutrašnjih poslova, ministru pravde i načelniku javne bezbednosti. Uz članak je objavljena i fotografija podnositeljke. Novinar Y je u drugom mediju izjavio da ne poseduje kopiju pomenutog transkripta, ali da bi u slučaju sudskog postupka imao zakonsko pravo da dobije kopiju istog.

Načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala je sastavio informacije u kojima je istakao da nije uputio bilo kakvu službenu belešku premijeru, ministrima unutrašnjih poslova i pravde ili načelniku javne bezbednosti, da su prisluškivanje telefona gospodina X naložile istražne sudije, te da je u delovima predmetnog novinskog članka novinar Y objavio neistinite podatke i pravio određene konstrukcije.

Podnositeljka je 28. oktobra 2004. godine podnela tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, tražeći odštetu u iznosu od 750.000 dinara. Nekoliko dana kasnije, uputila je i pismo uredniku nedeljinka „Vreme“, negirajući navode iznete u članku. Njen demant je objavljen naknadno.

Treći opštinski sud u Beogradu je 14. februara 2008. godine doneo je presudu kojom je obavezao novinara Y da podnositeljki plati 350.000 dinara na ime naknade štete. Prvostepeni sud je tokom trajanja postupka u više navrata tražio kopiju spornog transkripta od nadležnih državnih organa, ali je nije dobio s obrazloženjem da se, pored ostalog, predmetni materijal razmatra u okviru drugog krivičnog postupka.

Podnositeljka protiv prvostepene presude nije izjavila žalbu, ali je žalbu izjavio tuženi novinar Y navodeći da kao fizičko lice nije mogao da pribavi snimke i transkripte i dostavi ih sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je 19. juna 2012. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev podnositljke odbio i naložio joj da novinaru Y isplati iznos od 166.750 dinara na ime troškova postupka. Apelacioni sud je ocenio, pored ostalog, da je novinar objavio informacije za koje je verovao da su tačne, a koje su se odnosile na događaje i osobe o kojima je javnost imala interes da bude obaveštena, te da njihovo objavljivanje nije učinjeno zarad povrede podnositeljkine časti i ugleda, već u javnom interesu.

Podnositeljka je 6. oktobra 2012. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu.

Ustavni sud je ustavnu žalbu podnositeljke u delu u kome je istanuta povreda prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu, detaljno obrazloživši svoju odluku, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio ocenivši, pored ostalog, da je podnositeljka samo usputno istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Podnositljka je povodom istog članka pokrenula i krivični postupak protiv novinara Y koji je nakon sprovedenog postupka oslobođen od optužbi.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je podnela predstavku Sudu 6. maja 2016. godine.

U predstavci se prituživala na povredu prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Konvencije i na povredu prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Konvencije u vezi sa njenim pritužbama po čl. 6. i 8. Konvencije.

ODLUKA SUDA

• član 8. Konvencije

Vlada je navela da nije došlo do povrede člana 8. Konvencije, jer su domaći sudovi postigli pravičnu ravnotežu između prava podnositeljke na poštovanje privatnog i porodičnog života s jedne strane i prava na slobodu izražavanja s druge strane, imajući u vidu značajan javni interes koji je postojao i status podnositeljke kao javne ličnosti, poštujući važnost poverenja novinarskih izvora i s obzirom na odsustvo težih posledica po podnositeljku. Vlada je posebno istakla da je sporni članak bio deo duge i intenzivne javne debate oko krivičnog postupka u vezi sa ubistvom premijera i da je teško zamisliti temu od većeg javnog interesa ili temu koja bi zahtevala oprezniji pristup domaćih sudova prilikom izricanja sankcija, u bilo kom obliku, novinarima koji istražuju ovu temu i obaveštavaju javnost o njoj. Takođe, Vlada je istakla da sporni članak nije sadržao bilo kakve informacije o privatnom ili porodičnom životu podnositeljke, niti je bio posebno usmeren protiv nje, već da se bavio opštim društvenim problemom bliskosti između određenih državnih organa, mreža organizovanog kriminala i članova pravosuđa, uključujući advokate. Iako sporni članak podnositeljku nije prikazao u naročito povoljnom svetlu, svakako je nije prikazao kao nekompetentnu advokatici ili kao advokaticu koja ne zastupa interese svojih klijenata - upravo suprotno. Konačno, Vlada je navela da informisanje subjekta o određenoj informaciji pre njenog objavljivanja nije uvek neophodno i posebno je ukazala da je pravo novinara da ne otkriju svoje izvore sastavni deo prava na informaciju kojoj je potrebna posebna zaštita, a da je u konkretnom slučaju novinar u više navrata pokušao da sporne informacije proveri.

Sud se, pre svega, osvrnuo na opšta načela uspostavljena u njegovoj praksi u pogledu postizanja ravnoteže između prava na poštovanje privatnog života i prava na slobodu izražavanja. U tom smislu, Sud je, pored ostalog, podsetio da nivo ozbiljnosti mešanja u privatni život pojedinca koji je potreban da bi član 8. Konvencije bio primenjiv u smislu zaštite ugleda mora biti toliko ozbiljan da narušava njegov lični integritet. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja - da je u spornom članku novinar napisao da je podnositeljka, po profesiji advokatica, postigla dogovor da se njenom klijentu dodeli status svedoka saradnika u krivičnom postupku u vezi sa ubistvom premijera u zamenu za davanje lažnog svedočenja – Sud je ocenio da su izneti navodi dostigli potreban nivo ozbiljnosti kada mogu naškoditi pravima podnositeljke prema članu 8. Konvencije.

Nadalje, Sud je konstatovao da su se informacije iz spornog članka odnosile na krivični postupak koji je vođen povodom ubistva predsednika Vlade i navodnim nepravilnostima u vezi sa svedočenjem i dobijanjem statusa svedoka saradnika klijenta podnositeljke, te je ocenio da objavljivanje takvih informacija predstavlja sastavni deo zadataka koje mediji imaju u demokratskom društvu i da su one doprinele javnoj raspravi.

Takođe, Sud je ukazao na zaključke domaćih sudova da je podnositeljka, postupajući u svojstvu advokatice u ovako bitnom krivičnom postupku, stupila na javnu scenu i da je mogla očekivati medijsko izveštavanje, a da se sporni članak fokusirao samo na njenu profesionalnu aktivnost, a ne na bilo koji drugi aspekt njenog privatnog ili porodičnog života.

Sud je smatrao da kriterijum ponašanja lica koje je predmet izveštavanja pre objavljivanja članka nije relevantan u okolnostima konkretnog slučaja, ali se detaljno izjasnio o sadržaju, obliku i posledicama objavljenog članka. U tom smislu, Sud je istakao da je pravo novinara da zaštite svoje izvore deo slobode da „prime i saopštavaju informacije i ideje bez mešanja javnih vlasti“, koja je zagarantovana članom 10. Konvencije, te da zaštita novinarskih izvora predstavlja jedan od kamena temeljaca slobode štampe. Stoga zahtev da novinar otkrije identitet svoj izvora ne može biti kompatibilan sa članom 10. Konvencije osim ukoliko je opravdan preovlađujućim zahtevom u javnom interesu.

U konkretnom slučaju, Sud je konstatovao da se podnositeljka nije prituživala na zakonitost mera nadzora - na presretanje i snimanje njenih telefonskih razgovora, niti na curenje tako dobijenih informacija, a nije ni istakla povredu poverljivosti komunikacije između advokata i klijenta koja uživa pojačanu zaštitu prema članu 8. Konvencije, već je osporila istinitost informacija iz spornog članka i prituživala se da je država u tom pogledu nije zaštitila.

Sud je konstatovao da su domaći sudovi utvrdili da je novinar Y objavio informacije dobijene iz poverljivog izvora, za koje je verovao da su tačne i da je poštovao svoju obavezu da detaljeno ispita i proveri predmetne informacije, te da su sudovi utvrdili da u ovom slučaju nije opravdano da mu se naloži da otkrije svoj izvor. Sud je takođe konstatovao da su domaći sudovi u više navrata, po službenoj dužnosti, pokušali da dobiju kopiju predmetnog transkripta telefonskog razgovora od nadležnih državnih organa, ali bez uspeha. Konačno, Sud je konstatovao i da su se domaći sudovi detaljno izjasnili i o činjenici da novinar nije kontaktirao podnositeljku pre objavljivanja članka, ali da je njen demanti uredno objavio list koji je prethodno i objavio sporni članak, kao i da je Apelacioni sud u Beogradu utvrdio da predmetne informacije nisu otkrivali ništa iz privatnog života podnositeljke već su se usresredile na događaje koji bi mogli uticati na tok krivičnog postupka i bavile su se pitanjima od javnog interesa.  

Polazeći od svega prethodno navedenog, odnosno uzimajući u obzir doprinos objavljenih informacija raspravi od javnog interesa, stepen poznatosti podnositeljke kao lica na koje se informacije odnose, kao i sadržaj, formu i posledice objaveljnih informacija, Sud je zaključio da su domaći sudovi na pravilan način odmerili odnos interesa podnositeljke za zaštitom njenog ugleda i interesa zaštite prava na slobodu izražavanja novinara koji je napisao članak o njoj. Sud je istakao da su domaći sudovi prepoznali javni interes za objavljivanjem ovakvog članka, te da u navedenom slučaju nema povrede člana 8. Konvencije.

• član 6. stav 1. Konvencije

Sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio naročito složen i da se, u suštini, sastojao u postizanju ravnoteže između dva prava - prava podnositeljke na zaštitu njenog ugleda i prava novinara na slobodu izražavanja. Sud je dalje ocenio da ponašanje podnositeljke, s jedne strane, nije doprinelo dužini trajanja postupka jer je samo jednom tražila odlaganje ročišta, a da se, s druge strane, kašnjenje u dostavljanju prvostepene presude podnositeljki u trajanju od dve godine ne može smatrati opravdanim. Stoga je Sud utvrdio da je dužina trajanja parničnog postupka od preko 7 godina i 7 meseci na dva nivoa nadležnosti bila prekomerna.

U odnosu na pritužbe podnositeljke da je postupak pred Ustavnim sudom trajao nerazumno dugo, Sud je ocenio da se period od 3 godine i 2 meseca, iako donekle dugotrajan, ne može smatrati prekomernim s obzirom da postupak nije bio hitne prirode (za razliku od predmeta Milovanović protiv Srbije u kome je Sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je pred Ustavnim sudom trajao skoro 3 godine i 5 meseci, a koji se odnosio na utvrđivanje starateljstva na decom).

S obzirom na svoj zaključak u pogledu dužine trajanja parničnog postupka, Sud je utvrdio da je došlo do povrede prava iz člana 6. stav 1. Konvencije.

• član 13. Konvencije

Sud je konstatovao da je podnositeljka na raspolaganju imala različite pravne lekove za svoje pritužbe prema čl. 6. i 8. Konvencije. Ona se, u konkretnom slučaju, odlučila za vođenje parničnog postupka u vezi sa pritužbama prema članu 8. Konvencije, a potom je iskoristila ustavnu žalbu u kojoj je iznela pritužbe prema čl. 6. i 8. Konvencije. Njene pritužbe su razmotrili i građanski i Ustavni sud. Takođe, podnositeljka je uputila i pismo glavnom i odgovornom uredniku javnog glasila i njen demanti povodom spornog članka je objavljen. Činjenica da podnositeljka nije bila zadovoljna ishodom postupaka koje je vodila se ne može smatrati pokazateljem da su pravni lekovi koje je koristila nedelotvorni.

Stoga je Sud utvrdio da su njene pritužbe po članu 13. Konvencije očigledno neosnovane i odbacio ih je u skladu sa odredbama člana 35. st. 3 (a) i 4. Konvenccije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnositeljki isplati iznos od 2.100 evra na ime naknade nematerijalne štete, dok je njen zahtev za naknadu materijalne štete i troškova postupka odbacio uvaživši prigovore Vlade.