Кајганић против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. септембра 2024. године донео, а 8. октобра 2024. године објавио пресуду у предмету Кајганић против Србије, број 27958/16.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подноситељка је адвокатица из Београда и у релевантно време је бранила господина X у кривичном поступку који се водио у вези са убиством председника Владе Србије 12. марта 2003. године.

Дана 9. септембра 2004. године, лист „Време“ је објавио чланак новинара Y под називом „Сарадници, адвокати и стари другари“.

Новинар Y је у наведеном чланку тврдио да постоји транскрипт телефонског разговора подноситељке и њеног клијента X, током којег је рекла да је за X обезбедила статус заштићеног сведока са „њеним старим пријатељима” који су били „два најмоћнија човека у земљи” (министар унутрашњих послова и начелник БИА) у замену за његово лажно сведочење у поступку. Такође је наведено да је поменути транскрипт регистровала Управа за борбу против организованог криминала и послала га тадашњем премијеру, министру унутрашњих послова, министру правде и начелнику јавне безбедности. Уз чланак је објављена и фотографија подноситељке. Новинар Y је у другом медију изјавио да не поседује копију поменутог транскрипта, али да би у случају судског поступка имао законско право да добије копију истог.

Начелник Управе за борбу против организованог криминала је саставио информације у којима је истакао да није упутио било какву службену белешку премијеру, министрима унутрашњих послова и правде или начелнику јавне безбедности, да су прислушкивање телефона господина X наложиле истражне судије, те да је у деловима предметног новинског чланка новинар Y објавио неистините податке и правио одређене конструкције.

Подноситељка је 28. октобра 2004. године поднела тужбу ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, тражећи одштету у износу од 750.000 динара. Неколико дана касније, упутила је и писмо уреднику недељинка „Време“, негирајући наводе изнете у чланку. Њен демант је објављен накнадно.

Трећи општински суд у Београду је 14. фебруара 2008. године донео је пресуду којом је обавезао новинара Y да подноситељки плати 350.000 динара на име накнаде штете. Првостепени суд је током трајања поступка у више наврата тражио копију спорног транскрипта од надлежних државних органа, али је није добио с образложењем да се, поред осталог, предметни материјал разматра у оквиру другог кривичног поступка.

Подноситељка против првостепене пресуде није изјавила жалбу, али је жалбу изјавио тужени новинар Y наводећи да као физичко лице није могао да прибави снимке и транскрипте и достави их суду.

Апелациони суд у Београду је 19. јуна 2012. године преиначио првостепену пресуду, тако што је тужбени захтев подноситљке одбио и наложио јој да новинару Y исплати износ од 166.750 динара на име трошкова поступка. Апелациони суд је оценио, поред осталог, да је новинар објавио информације за које је веровао да су тачне, а које су се односиле на догађаје и особе о којима је јавност имала интерес да буде обавештена, те да њихово објављивање није учињено зарад повреде подноситељкине части и угледа, већ у јавном интересу.

Подноситељка је 6. октобра 2012. године поднела Уставном суду уставну жалбу.

Уставни суд је уставну жалбу подноситељке у делу у коме је истанута повреда права на правично суђење одбио као неосновану, детаљно образложивши своју одлуку, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио оценивши, поред осталог, да је подноситељка само успутно истакла повреду права на суђење у разумном року.

Подноситљка је поводом истог чланка покренула и кривични поступак против новинара Y који је након спроведеног поступка ослобођен од оптужби.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је поднела представку Суду 6. маја 2016. године.

У представци се притуживала на повреду права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. Конвенције и на повреду права на делотворни правни лек из члана 13. Конвенције у вези са њеним притужбама по чл. 6. и 8. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

• члан 8. Конвенције

Влада је навела да није дошло до повреде члана 8. Конвенције, јер су домаћи судови постигли правичну равнотежу између права подноситељке на поштовање приватног и породичног живота с једне стране и права на слободу изражавања с друге стране, имајући у виду значајан јавни интерес који је постојао и статус подноситељке као јавне личности, поштујући важност поверења новинарских извора и с обзиром на одсуство тежих последица по подноситељку. Влада је посебно истакла да је спорни чланак био део дуге и интензивне јавне дебате око кривичног поступка у вези са убиством премијера и да је тешко замислити тему од већег јавног интереса или тему која би захтевала опрезнији приступ домаћих судова приликом изрицања санкција, у било ком облику, новинарима који истражују ову тему и обавештавају јавност о њој. Такође, Влада је истакла да спорни чланак није садржао било какве информације о приватном или породичном животу подноситељке, нити је био посебно усмерен против ње, већ да се бавио општим друштвеним проблемом блискости између одређених државних органа, мрежа организованог криминала и чланова правосуђа, укључујући адвокате. Иако спорни чланак подноситељку није приказао у нарочито повољном светлу, свакако је није приказао као некомпетентну адвокатици или као адвокатицу која не заступа интересе својих клијената - управо супротно. Коначно, Влада је навела да информисање субјекта о одређеној информацији пре њеног објављивања није увек неопходно и посебно је указала да је право новинара да не открију своје изворе саставни део права на информацију којој је потребна посебна заштита, а да је у конкретном случају новинар у више наврата покушао да спорне информације провери.

Суд се, пре свега, осврнуо на општа начела успостављена у његовој пракси у погледу постизања равнотеже између права на поштовање приватног живота и права на слободу изражавања. У том смислу, Суд је, поред осталог, подсетио да ниво озбиљности мешања у приватни живот појединца који је потребан да би члан 8. Конвенције био примењив у смислу заштите угледа мора бити толико озбиљан да нарушава његов лични интегритет. Имајући у виду околности конкретног случаја - да је у спорном чланку новинар написао да је подноситељка, по професији адвокатица, постигла договор да се њеном клијенту додели статус сведока сарадника у кривичном поступку у вези са убиством премијера у замену за давање лажног сведочења – Суд је оценио да су изнети наводи достигли потребан ниво озбиљности када могу нашкодити правима подноситељке према члану 8. Конвенције.

Надаље, Суд је констатовао да су се информације из спорног чланка односиле на кривични поступак који је вођен поводом убиства председника Владе и наводним неправилностима у вези са сведочењем и добијањем статуса сведока сарадника клијента подноситељке, те је оценио да објављивање таквих информација представља саставни део задатака које медији имају у демократском друштву и да су оне допринеле јавној расправи.

Такође, Суд је указао на закључке домаћих судова да је подноситељка, поступајући у својству адвокатице у овако битном кривичном поступку, ступила на јавну сцену и да је могла очекивати медијско извештавање, а да се спорни чланак фокусирао само на њену професионалну активност, а не на било који други аспект њеног приватног или породичног живота.

Суд је сматрао да критеријум понашања лица које је предмет извештавања пре објављивања чланка није релевантан у околностима конкретног случаја, али се детаљно изјаснио о садржају, облику и последицама објављеног чланка. У том смислу, Суд је истакао да је право новинара да заштите своје изворе део слободе да „приме и саопштавају информације и идеје без мешања јавних власти“, која је загарантована чланом 10. Конвенције, те да заштита новинарских извора представља један од камена темељаца слободе штампе. Стога захтев да новинар открије идентитет свој извора не може бити компатибилан са чланом 10. Конвенције осим уколико је оправдан преовлађујућим захтевом у јавном интересу.

У конкретном случају, Суд је констатовао да се подноситељка није притуживала на законитост мера надзора - на пресретање и снимање њених телефонских разговора, нити на цурење тако добијених информација, а није ни истакла повреду поверљивости комуникације између адвоката и клијента која ужива појачану заштиту према члану 8. Конвенције, већ је оспорила истинитост информација из спорног чланка и притуживала се да је држава у том погледу није заштитила.

Суд је констатовао да су домаћи судови утврдили да је новинар Y објавио информације добијене из поверљивог извора, за које је веровао да су тачне и да је поштовао своју обавезу да детаљено испита и провери предметне информације, те да су судови утврдили да у овом случају није оправдано да му се наложи да открије свој извор. Суд је такође констатовао да су домаћи судови у више наврата, по службеној дужности, покушали да добију копију предметног транскрипта телефонског разговора од надлежних државних органа, али без успеха. Коначно, Суд је констатовао и да су се домаћи судови детаљно изјаснили и о чињеници да новинар није контактирао подноситељку пре објављивања чланка, али да је њен деманти уредно објавио лист који је претходно и објавио спорни чланак, као и да је Апелациони суд у Београду утврдио да предметне информације нису откривали ништа из приватног живота подноситељке већ су се усресредиле на догађаје који би могли утицати на ток кривичног поступка и бавиле су се питањима од јавног интереса.  

Полазећи од свега претходно наведеног, односно узимајући у обзир допринос објављених информација расправи од јавног интереса, степен познатости подноситељке као лица на које се информације односе, као и садржај, форму и последице објавељних информација, Суд је закључио да су домаћи судови на правилан начин одмерили однос интереса подноситељке за заштитом њеног угледа и интереса заштите права на слободу изражавања новинара који је написао чланак о њој. Суд је истакао да су домаћи судови препознали јавни интерес за објављивањем оваквог чланка, те да у наведеном случају нема повреде члана 8. Конвенције.

• члан 6. став 1. Конвенције

Суд је оценио да предметни парнични поступак није био нарочито сложен и да се, у суштини, састојао у постизању равнотеже између два права - права подноситељке на заштиту њеног угледа и права новинара на слободу изражавања. Суд је даље оценио да понашање подноситељке, с једне стране, није допринело дужини трајања поступка јер је само једном тражила одлагање рочишта, а да се, с друге стране, кашњење у достављању првостепене пресуде подноситељки у трајању од две године не може сматрати оправданим. Стога је Суд утврдио да је дужина трајања парничног поступка од преко 7 година и 7 месеци на два нивоа надлежности била прекомерна.

У односу на притужбе подноситељке да је поступак пред Уставним судом трајао неразумно дуго, Суд је оценио да се период од 3 године и 2 месеца, иако донекле дуготрајан, не може сматрати прекомерним с обзиром да поступак није био хитне природе (за разлику од предмета Миловановић против Србије у коме је Суд утврдио повреду права на суђење у разумном року у поступку који је пред Уставним судом трајао скоро 3 године и 5 месеци, а који се односио на утврђивање старатељства на децом).

С обзиром на свој закључак у погледу дужине трајања парничног поступка, Суд је утврдио да је дошло до повреде права из члана 6. став 1. Конвенције.

• члан 13. Конвенције

Суд је констатовао да је подноситељка на располагању имала различите правне лекове за своје притужбе према чл. 6. и 8. Конвенције. Она се, у конкретном случају, одлучила за вођење парничног поступка у вези са притужбама према члану 8. Конвенције, а потом је искористила уставну жалбу у којој је изнела притужбе према чл. 6. и 8. Конвенције. Њене притужбе су размотрили и грађански и Уставни суд. Такође, подноситељка је упутила и писмо главном и одговорном уреднику јавног гласила и њен деманти поводом спорног чланка је објављен. Чињеница да подноситељка није била задовољна исходом поступака које је водила се не може сматрати показатељем да су правни лекови које је користила неделотворни.

Стога је Суд утврдио да су њене притужбе по члану 13. Конвенције очигледно неосноване и одбацио их је у складу са одредбама члана 35. ст. 3 (а) и 4. Конвенцције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки исплати износ од 2.100 евра на име накнаде нематеријалне штете, док је њен захтев за накнаду материјалне штете и трошкова поступка одбацио уваживши приговоре Владе.