LUBARDA i MILANOV protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 25. marta 2025. godine doneo, a 29. aprila iste godine objavio presudu u predmetu Lubarda i Milanov protiv Srbije, br. 6570/19 i 43604/19.
Presudu je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na nepružanje prilike podnosiocima da unakrsno ispitaju svedoke u prekršajnim postupcima koji su protiv njih vođeni zbog saobraćajnih prekršaja. Sud je utvrdio da je mogućnost izricanja zatvorske kazne u konkretnim prekršajnim postupcima zahtevala primenu snažnijih garancija pravičnosti suđenja, te da nisu postojali dovoljni faktori protivteže koji bi nadoknadili nametnuto ograničenje prava podnosilaca na odbranu u postupku. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Prvi podnosilac je 2017. godine osuđen zbog prolaska na crveno svetlo motornim vozilom. Izrečena mu je novčana kazna od 15.000 dinara (u to vreme oko 120 evra), zaštitna mera zabrane upravljanja vozilom u trajanju od tri meseca i izrečeni su mu kazneni poeni.
Drugi podnosilac je 2015. godine osuđen zbog upravljanja vozilom u stanju potpune alkoholisanosti. Izrečena mu je novčana kazna od 100.000 dinara (u to vreme oko 850 evra), zaštitna mera zabrane upravljanja vozilom u trajanju od osam meseci i izrečeni su mu kazneni poeni.
U izreci obe presude je navedeno da će se novčane kazne koje su podnosiocima izrečene, ukoliko ne budu plaćene, zameniti kaznom zatvora u trajanju od 15 dana u slučaju prvog, odnosno od 60 dana u slučaju drugog podnosioca.
Za oba prekršaja je Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima pored novčane bila propisana i zatvorska kazna.
Prekršajni apelacioni sud je obe prvostepene presude potvrdio.
Ustavni sud je ustavne žalbe podnosilaca odbacio.
Oba podnosioca su na mestu izvršenja prekršaja potpisala zapisnike koje su policajci sastavili, ali su kasnije osporili sadržaj tih zapisnika na sudu. Presude protiv njih su zasnovane na tim zapisnicima i na dokazima koje su dali policajci, a koji su uzeti na sudu, ali ne i tokom glavnog pretresa.
Podnosioci su izričito tražili da budu pozvani na ispitivanje svedoka - policajaca, ali to nije učinjeno, i to u slučaju prvog podnosioca zbog efikasnosti i ekonomičnosti postupka, a u slučaju drugog podnosioca zbog toga što je sud utvrdio da unakrsno ispitivanje ne bi dovelo do drugačijeg utvrđivanja činjenica, jer je iskaz svedoka bio u skladu sa izveštajem koji je drugi podnosilac potpisao.
PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM
Prvi podnosilac je podneo predstavku Sudu 22. januara 2019., a drugi podnosilac 2. avgusta iste godine.
Podnosioci su se u predstavkama prituživali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. st. 1. i 3(g) Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), jer im nije pružena mogućnost da unakrsno ispituju svedoke na osnovu čijih iskaza su protiv njih donete presude u prekršajnim postupcima koji su protiv njih vođeni zbog saobraćajnih prekršaja.
ODLUKA SUDA
Sud je istakao da je predmet potrebno ispitati u pogledu dva skupa načela – onih koja se odnose na usmeno saslušanje, naročito u kontekstu prava na ispitivanje i unakrsno ispitivanje svedoka; i onih koja se odnose na prihvatanje neproverenih inkriminišućih dokaza svedoka u kaznenom postupku.
U pogledu prvog skupa načela, Sud je prihvatio da su izuzeci od principa iznošenja svih dokaza protiv optuženog na javnoj raspravi u njegovom prisustvu, pre donošenja osuđujuće presude, mogući. Međutim, istakao je da se tom prilikom ne smeju kršiti prava odbrane, koja zahtevaju da se optuženom omogući da ospori i unakrsno ispita svedoka protiv sebe, bilo u trenutku kada svedok daje iskaz, bilo u kasnijoj fazi postupka. Sud je posebno istakao da je pretnja zatvorskom kaznom u konkretnim prekršajnim postupcima zahtevala primenu čvršćih garancija inače primenjivih u kaznenom pravu.
U pogledu drugog skupa načela, Sud je konstatovao da su domaći sudovi poklonili puno poverenje iskazima svedoka jer su bili u skladu sa zapisnicima sa lica mesta, iako su podnosioci svoja priznanja data na tim zapisnicima kasnije povukli. Shodno tome, Sud je utvrdio da su osude podnosilaca zasnovane na neproverenim dokazima koji su bili odlučujući za njihove osude, i da mogućnost podnosilaca da iznesu svoju verziju događaja tokom suđenja nije bila dovoljan faktor protivteže koji bi nadoknadio ograničenje njihovog prava na odbranu.
Sud je na kraju istakao da zahtevi efikasnosti i ekonomičnosti u postupku, u datim okolnostima, nisu mogli da opravdaju mešanje u pravo podnosilaca da unakrsno ispituju svedoke.
Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 6. st. 1. i 3(g) Konvencije.
PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)
Sud je obavezao Republiku Srbiju da na ime naknade nematerijalne štete podnosiocima isplati iznos od po 1.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, a da na ime naknade troškova i izdataka drugom podnosiocu isplati iznos od 2.765,00 evra takođe u dinarskoj protivvrednosti.