ЛУБАРДА и МИЛАНОВ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 25. марта 2025. године донео, а 29. априла исте године објавио пресуду у предмету Лубарда и Миланов против Србије, бр. 6570/19 и 43604/19.
Пресуду је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на непружање прилике подносиоцима да унакрсно испитају сведоке у прекршајним поступцима који су против њих вођени због саобраћајних прекршаја. Суд је утврдио да је могућност изрицања затворске казне у конкретним прекршајним поступцима захтевала примену снажнијих гаранција правичности суђења, те да нису постојали довољни фактори противтеже који би надокнадили наметнуто ограничење права подносилаца на одбрану у поступку. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Први подносилац је 2017. године осуђен због проласка на црвено светло моторним возилом. Изречена му је новчана казна од 15.000 динара (у то време око 120 евра), заштитна мера забране управљања возилом у трајању од три месеца и изречени су му казнени поени.
Други подносилац је 2015. године осуђен због управљања возилом у стању потпуне алкохолисаности. Изречена му је новчана казна од 100.000 динара (у то време око 850 евра), заштитна мера забране управљања возилом у трајању од осам месеци и изречени су му казнени поени.
У изреци обе пресуде је наведено да ће се новчане казне које су подносиоцима изречене, уколико не буду плаћене, заменити казном затвора у трајању од 15 дана у случају првог, односно од 60 дана у случају другог подносиоца.
За оба прекршаја је Законом о безбедности саобраћаја на путевима поред новчане била прописана и затворска казна.
Прекршајни апелациони суд је обе првостепене пресуде потврдио.
Уставни суд је уставне жалбе подносилаца одбацио.
Оба подносиоца су на месту извршења прекршаја потписала записнике које су полицајци саставили, али су касније оспорили садржај тих записника на суду. Пресуде против њих су засноване на тим записницима и на доказима које су дали полицајци, а који су узети на суду, али не и током главног претреса.
Подносиоци су изричито тражили да буду позвани на испитивање сведока - полицајаца, али то није учињено, и то у случају првог подносиоца због ефикасности и економичности поступка, а у случају другог подносиоца због тога што је суд утврдио да унакрсно испитивање не би довело до другачијег утврђивања чињеница, јер је исказ сведока био у складу са извештајем који је други подносилац потписао.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Први подносилац је поднео представку Суду 22. јануара 2019., а други подносилац 2. августа исте године.
Подносиоци су се у представкама притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. ст. 1. и 3(г) Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), јер им није пружена могућност да унакрсно испитују сведоке на основу чијих исказа су против њих донете пресуде у прекршајним поступцима који су против њих вођени због саобраћајних прекршаја.
ОДЛУКА СУДА
Суд је истакао да је предмет потребно испитати у погледу два скупа начела – оних која се односе на усмено саслушање, нарочито у контексту права на испитивање и унакрсно испитивање сведока; и оних која се односе на прихватање непроверених инкриминишућих доказа сведока у казненом поступку.
У погледу првог скупа начела, Суд је прихватио да су изузеци од принципа изношења свих доказа против оптуженог на јавној расправи у његовом присуству, пре доношења осуђујуће пресуде, могући. Међутим, истакао је да се том приликом не смеју кршити права одбране, која захтевају да се оптуженом омогући да оспори и унакрсно испита сведока против себе, било у тренутку када сведок даје исказ, било у каснијој фази поступка. Суд је посебно истакао да је претња затворском казном у конкретним прекршајним поступцима захтевала примену чвршћих гаранција иначе примењивих у казненом праву.
У погледу другог скупа начела, Суд је констатовао да су домаћи судови поклонили пуно поверење исказима сведока јер су били у складу са записницима са лица места, иако су подносиоци своја признања дата на тим записницима касније повукли. Сходно томе, Суд је утврдио да су осуде подносилаца засноване на непровереним доказима који су били одлучујући за њихове осуде, и да могућност подносилаца да изнесу своју верзију догађаја током суђења није била довољан фактор противтеже који би надокнадио ограничење њиховог права на одбрану.
Суд је на крају истакао да захтеви ефикасности и економичности у поступку, у датим околностима, нису могли да оправдају мешање у право подносилаца да унакрсно испитују сведоке.
Следствено, Суд је утврдио повреду члана 6. ст. 1. и 3(г) Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је обавезао Републику Србију да на име накнаде нематеријалне штете подносиоцима исплати износ од по 1.000,00 евра у динарској противвредности, а да на име накнаде трошкова и издатака другом подносиоцу исплати износ од 2.765,00 евра такође у динарској противвредности.