M.Đ. i drugi protiv Srbije
Prikaz odluke u predmetu M.Đ. i dr. protiv Srbije, broj 73865/16 od 5. septembra 2023. godine
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. septembra 2023. godine doneo odluku u predmetu M.Đ. i dr. protiv Srbije kojom je predstavku proglasio nedopuštenom.
Odluku je doneo Odbor od 3 sudije.
|
Predmet se odnosi na pitanje povrede prava na život iz člana 2. Konvencije, u kontekstu pozitivne obaveze države da preduzme mere kojima će sprečiti samoubistvo ili druge forme samopovređivanja od strane pojedinaca lišenih slobode. Sud je utvrdio da državni organi u slučaju B.Đ, pokojnog supruga i oca podnositeljki, na osnovu saznanja kojima su raspolagali, nisu mogli znati da postoji rizik od samoubistva zbog čega bi, u njegovom slučaju, bio sproveden poseban nadzor od strane zatvorskih službenika. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Gospodin B.Đ, pokojni suprug i otac podnositeljki predstavke, nalazio se u pritvoru Okružnog zatvora U Novom Sadu od 21. oktobra 2009. godine, zbog sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. Krivičnog zakonika.
Dva dana po prijemu u Okružni zatvor, 23. oktobra 2009. godine, B.Đ. je pregledan u redovnom postupku od strane zatvorskog lekara. Tom prilikom mu je propisana dotadašnja terapija za hipertenziju, koju je uzimao redovno. Pritvorenik se javio na drugi lekarski pregled po sopstvenom zahtevu, zbog problema sa nesanicom. Tada mu je propisana terapija koju je trebalo da koristi narednih mesec dana. Na pregledu B.Đ. nije ukazivao na psihičke probleme.
B.Đ. je izvršio samoubistvo 4. novembra 2009. godine. U ranim jutarnjim časovima, pritvorenik sa kojim je delio sobu, zatekao je pokojnog B.Đ. obešenog u kupatilu, o čemu je odmah obavestio zatvorske službenike.
Nakon što je smrt B.Đ. bila potvrđena, dežurni istražni sudija tada Okružnog suda u Novom Sadu odmah je izvršio uviđaj i naložio obdukciju tela pokojnika, kao i toksikološku analizu. Tom prilikom uzete su izjave supruge pokojnog B.Đ, njenog advokata, pritvorenika sa kojim je B.Đ. delio sobu (na albanskom jeziku) kao i trojice zatvorskih službenika. Dnevnik pokojnog B.Đ. koji je zatečen na licu mesta uključen je u spise predmeta.
Supruga pokojnog B.Đ. i njen advokat izjavili su da nisu primetili promene u ponašanju B.Đ. koje bi ukazivale na rizik od samoubistva. Autopsijom je potvrđeno da je smrt nastupila vešanjem, dok druge povrede na telu pokojnika nisu utvrđene. Toksikološka analiza pokazala je odsustvo droga, lekova ili alkohola u njegovoj krvi.
Dana 19. maja 2010. godine Više javno tužilaštvo u Novom Sadu odlučilo je da nema osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja protiv bilo kog lica za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti.
Podnositeljke su 16. juna 2010. godine podnele tužbu za naknadu štete zbog smrti bliskog lica protiv Republike Srbije. U tužbi su istakle da je do smrti njihovog supruga i oca došlo usled neadekvatnog nadzora od strane zaposlenih u Okružnom zatvoru u Novom Sadu tokom njegovog boravka u pritvoru.
Osnovni sud u Novom Sadu je, nakon izvođenja dokaza saslušanjem podnositeljki, njihovog advokata, policijskih službenika i veštaka specijaliste neuropsihijatrije koji je izvršio analizu dnevnika pokojnog B.Đ, 12. aprila 2013. godine doneo presudu kojom je u celini odbio tužbeni zahtev podnositeljki. U obrazloženju je navedeno da pokojni B.Đ. nije patio od depresije ili drugog mentalnog poremećaja koji bi zahtevao psihijatrijsko lečenje ili ukazivao na suicidne namere.
Apelacioni sud u Novom Sadu je 9. aprila 2014. godine potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju, ovaj sud je naveo da ”odgovarajući nadzor” nad zatvorenikom ne podrazumeva permanentni nadzor, posebno u okolnostima kada nema indikacija da pritvorenik ima suicidne namere.
Podnositeljke su izjavile Ustavnom sudu ustavnu žalbu u kojoj su se prituživale na ishod parničnog postupka, ističući povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Pitanje sprovođenja delotvorne istrage nije postavljeno.
Rešenjem od 25. jula 2016. godine, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu podnositeljki sa obrazloženjem da su sudske odluke na koje su se podnositeljke prituživale zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju merodavnog prava.
PRITUŽBE PODNOSITELJKI I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnositeljke su u predstavci istakle različite povrede prava garatnovanih Konvencijom, ali je Sud odlučio da njihovu predstavku dostavi na odgovor Republici Srbiji u vezi sa eventualnom povredom prava na život iz člana 2. Konvencije.
ODLUKA SUDA
Sud nije smatrao potrebnim da posebno razmatra prigovor Republike Srbije u vezi sa zloupotrebom prava na predstavku od strane podnositeljki zbog iznošenja neistinitih informacija (konkretno, da nije bila izvršena autopsija B.Đ.) kao ni prigovor neiscrpljivanja domaćih delotvornih pravnih sredstava, zato što je predstavku proglasio nedopuštenom iz drugih razloga.
Ukazujući na svoju bogatu praksu, Sud je istakao da, na osnovu člana 2. Konvencije, postoji pozitivna obaveza države da preduzme mere kako bi zaštitila lice lišeno slobode od samopovređivanja, pa i samoubistva, u situaciji kada su državni organi znali ili bi morali znati da postoji stvarna i neposredna opasnost od takvog čina.
Da bi se utvrdilo da li su državni organi imali ili su morali imati saznanja o opasnosti od samopovređivanja, procenjuju se brojne okolnosti, kao što su prethodna istorija mentalnih problema, težina mentalnog stanja, prethodni pokušaji samoubistva, prisustvo suicidnih misli i pretnje samoubistvom, kao i stanje mentalne i fizičke rastrojenosti.
U slučajevima kada je povodom istaknutih povreda Konvencije vođen domaći postupak, kao opšte pravilo važi da nije na Sudu da zameni domaće organe u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja. Sud nije vezan činjeničnim stanjem utvrđenim u domaćim postupcima, ali su potrebni ubedljivi razlozi koji bi ga naveli da odstupi istog.
U konkretnom slučaju, Sud je utvrdio da pokojni B.Đ. nije imao istoriju poremećaja mentalnog zdravlja, da njegovo psihičko stanje nije izgledalo ozbiljno, kao i da nije pretio da će izvršiti samoubistvo ili pokazivao suicidne misli i namere, niti bilo kakve znake fizičkog ili mentalnog poremećaja. Niko od saslušanih svedoka nije primetio promene u njegovom ponašanju. Pokojni B.Đ. je dva puta pregledan od strane zatvorskog lekara, prvi put prilikom prijema u pritvorsku jedinicu, drugi put nakon tri dana, kada je dobio terapiju za hipertenziju i nesanicu. Na osnovu svih dokaza izvedenih pred domaćim sudom, nije bilo osnova da zatvorski službenici posumnjaju da u slučaju B.Đ. postoji rizik od samoubistva.
Imajući u vidu ove okolnosti, Sud je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za odstupanje od zaključka u pogledu činjenica do koga je došao domaći sud, a to je da nadležni organi nisu znali i nisu morali znati da postoji stvarna i neposredna opasnost od samoubistva B.Đ. Samim tim, Sud je odlučio da nije potrebno razmatrati da li su domaće vlasti preduzele mere za sprečavanje njegovog samoubistva, za koje bi se razumno moglo očekivati da budu preduzete, da su bili svesni takve opasnosti.
Predstavka je odbačena kao očigledno neosnovana u delu koji se odnosi na pozitivnu obavezu države da preduzme mere za sprečavanje samoubistva lica lišenog slobode, u skladu sa članom 2. Konvencije.
Kako procesni aspekt člana 2. Konvencije, koji se odnosi na sprovođenje delotvorne istrage od strane nadležnih organa, nije istaknut u okviru domaćeg pravnog sistema, Sud je u ovom delu odbacio predstavku zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.