М.Ђ. и други против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 5. септембра 2023. године донео одлуку у предмету М.Ђ. и др. против Србије којом је представку прогласио недопуштеном.

Одлуку је донео Одбор од 3 судије.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Господин Б.Ђ, покојни супруг и отац подноситељки представке, налазио се у притвору Окружног затвора У Новом Саду од 21. октобра 2009. године, због сумње да је извршио кривично дело недозвољене полне радње из члана 182. став 2. Кривичног законика.

Два дана по пријему у Окружни затвор, 23. октобра 2009. године, Б.Ђ. је прегледан у редовном поступку од стране затворског лекара. Том приликом му је прописана дотадашња терапија за хипертензију, коју је узимао редовно. Притвореник се јавио на други лекарски преглед по сопственом захтеву, због проблема са несаницом. Тада му је прописана терапија коју је требало да користи наредних месец дана. На прегледу Б.Ђ. није указивао на психичке проблеме.

Б.Ђ. је извршио самоубиство 4. новембра 2009. године. У раним јутарњим часовима, притвореник са којим је делио собу, затекао је покојног Б.Ђ. обешеног у купатилу, о чему је одмах обавестио затворске службенике.

Након што је смрт Б.Ђ. била потврђена, дежурни истражни судија тада Окружног суда у Новом Саду одмах је извршио увиђај и наложио обдукцију тела покојника, као и токсиколошку анализу. Том приликом узете су изјаве супруге покојног Б.Ђ, њеног адвоката, притвореника са којим је Б.Ђ. делио собу (на албанском језику) као и тројице затворских службеника. Дневник покојног Б.Ђ. који је затечен на лицу места укључен је у списе предмета.

Супруга покојног Б.Ђ. и њен адвокат изјавили су да нису приметили промене у понашању Б.Ђ. које би указивале на ризик од самоубиства. Аутопсијом је потврђено да је смрт наступила вешањем, док друге повреде на телу покојника нису утврђене. Токсиколошка анализа показала је одсуство дрога, лекова или алкохола у његовој крви.

Дана 19. маја 2010. године Више јавно тужилаштво у Новом Саду одлучило је да нема основа за предузимање кривичног гоњења против било ког лица за кривично дело које се гони по службеној дужности.

Подноситељке су 16. јуна 2010. године поднеле тужбу за накнаду штете због смрти блиског лица против Републике Србије. У тужби су истакле да је до смрти њиховог супруга и оца дошло услед неадекватног надзора од стране запослених у Окружном затвору у Новом Саду током његовог боравка у притвору.

Основни суд у Новом Саду је, након извођења доказа саслушањем подноситељки, њиховог адвоката, полицијских службеника и вештака специјалисте неуропсихијатрије који је извршио анализу дневника покојног Б.Ђ, 12. априла 2013. године донео пресуду којом је у целини одбио тужбени захтев подноситељки. У образложењу је наведено да покојни Б.Ђ. није патио од депресије или другог менталног поремећаја који би захтевао психијатријско лечење или указивао на суицидне намере.

Апелациони суд у Новом Саду је 9. априла 2014. године потврдио првостепену пресуду. У образложењу, овај суд је навео да ”одговарајући надзор” над затвореником не подразумева перманентни надзор, посебно у околностима када нема индикација да притвореник има суицидне намере.

Подноситељке су изјавиле Уставном суду уставну жалбу у којој су се притуживале на исход парничног поступка, истичући повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Питање спровођења делотворне истраге није постављено.

Решењем од 25. јула 2016. године, Уставни суд је одбацио уставну жалбу подноситељки са образложењем да су судске одлуке на које су се подноситељке притуживале засноване на уставноправно прихватљивом и неарбитрарном тумачењу меродавног права.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКИ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељке су у представци истакле различите повреде права гаратнованих Конвенцијом, али је Суд одлучио да њихову представку достави на одговор Републици Србији у вези са евентуалном повредом права на живот из члана 2. Конвенције.

ОДЛУКА СУДА

Суд није сматрао потребним да посебно разматра приговор Републике Србије у вези са злоупотребом права на представку од стране подноситељки због изношења неистинитих информација (конкретно, да није била извршена аутопсија Б.Ђ.) као ни приговор неисцрпљивања домаћих делотворних правних средстава, зато што је представку прогласио недопуштеном из других разлога.

Указујући на своју богату праксу, Суд је истакао да, на основу члана 2. Конвенције, постоји позитивна обавеза државе да предузме мере како би заштитила лице лишено слободе од самоповређивања, па и самоубиства, у ситуацији када су државни органи знали или би морали знати да постоји стварна и непосредна опасност од таквог чина.

Да би се утврдило да ли су државни органи имали или су морали имати сазнања о опасности од самоповређивања, процењују се бројне околности, као што су претходна историја менталних проблема, тежина менталног стања, претходни покушаји самоубиства, присуство суицидних мисли и претње самоубиством, као и стање менталне и физичке растројености.

У случајевима када је поводом истакнутих повреда Конвенције вођен домаћи поступак, као опште правило важи да није на Суду да замени домаће органе у погледу утврђивања чињеничног стања. Суд није везан чињеничним стањем утврђеним у домаћим поступцима, али су потребни убедљиви разлози који би га навели да одступи истог.

У конкретном случају, Суд је утврдио да покојни Б.Ђ. није имао историју поремећаја менталног здравља, да његово психичко стање није изгледало озбиљно, као и да није претио да ће извршити самоубиство или показивао суицидне мисли и намере, нити било какве знаке физичког или менталног поремећаја. Нико од саслушаних сведока није приметио промене у његовом понашању. Покојни Б.Ђ. је два пута прегледан од стране затворског лекара, први пут приликом пријема у притворску јединицу, други пут након три дана, када је добио терапију за хипертензију и несаницу. На основу свих доказа изведених пред домаћим судом, није било основа да затворски службеници посумњају да у случају Б.Ђ. постоји ризик од самоубиства.

Имајући у виду ове околности, Суд је закључио да у конкретном случају не постоје разлози за одступање од закључка у погледу чињеница до кога је дошао домаћи суд, а то је да надлежни органи нису знали и нису морали знати да постоји стварна и непосредна опасност од самоубиства Б.Ђ. Самим тим, Суд је одлучио да није потребно разматрати да ли су домаће власти предузеле мере за спречавање његовог самоубиства, за које би се разумно могло очекивати да буду предузете, да су били свесни такве опасности.

Представка је одбачена као очигледно неоснована у делу који се односи на позитивну обавезу државе да предузме мере за спречавање самоубиства лица лишеног слободе, у складу са чланом 2. Конвенције.

Како процесни аспект члана 2. Конвенције, који се односи на спровођење делотворне истраге од стране надлежних органа, није истакнут у оквиру домаћег правног система, Суд је у овом делу одбацио представку због неисцрпљивања домаћих правних лекова.