Marina LAZOVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 28. maja 2024. godine doneo, a 20. juna iste godine objavio odluku u predmetu Marina Lazović protiv Srbije, broj 58721/16.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na primenu propisa u prekršajnom postupku u kome je podnositeljka oglašena krivom zbog upravljanja motornim vozilom za koje nisu plaćene uvozne dažbine, a koje je vlasništvo njenog brata i koje je imalo francuske registracione tablice. Podnositeljka se prituživala da su domaće odluke bile nepravilno obrazložene, kao i da se njena osuda zasnivala na domaćim propisima koji su nepredvidivi. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Uprava carine – Carinarnica Niš je protiv podnositeljke podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, jer je u javnom saobraćaju koristila putničko vozilo sa stranim registarskim tablicama za koje nije bilo dokaza da je prijavljeno carinskom organu prilikom ulaska u carinsko područje Republike Srbije i za koje nisu bile plaćene carinske dažbine. Naime, podnositeljka je zaustavljena od strane saobraćajne policije u Leskovcu i prilikom kontrole je utvrđeno da je putničko vozilo kojim je upravljala vlasništvo njenog brata koji nije s njom bio u vozilu, pri čemu je podnositeljka imala ovlašćenje za upravljanje istim.
Prekršajni sud u Leskovcu – Odeljenje u Medveđi je 17. oktobra 2013. godine podnositeljku oglasio krivom zbog kršenja Carinskog zakona, izrekao joj je novčanu i zaštitnu meru oduzimanja vozila, te je obavezao na naknadu troškova postupka.
Odlučujući o žalbi podnositeljke, Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Nišu je 14. januara 2014. godine preinačio prvostepenu presudu delu koji se odnosio na visinu izrečene kazne, pa je ista smanjena.
Podnositeljka je protiv prvostepene i drugostepene presude podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu ističući povredu prava na pravično suđenje.
Ustavni sud je 1. marta 2016. godine ustavnu žalbu podnositeljke odbacio.
Za slučaj podnositeljke relevantni su bili carinski i saobraćajni propisi.
Carinski zakon propisuje uvozne dažbine za određenu robu, ali ne isključuje primenu saobraćajnih propisa sve dok se time ne ugrožava sprovođenje samih carinskih propisa.
Uredba o carinsko dozvoljenom postupanju sa robom predviđa mogućnost privatne upotrebe sopstvenog vozila registrovanog u inostranstvu bez plaćanja uvoznih dažbina, za domaća fizička lica sa odobrenim privremenim boravištem van Srbije i članove njihovih užih porodica, dokle god je vlasnik vozila na carinskom području Srbije.
Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima propisuje da, iako lice sa prebivalištem u Srbiji inače nema pravo da upravlja vozilom registrovanim u inostranstvu, ono ovo pravo stiče ukoliko je u pratnji lica koje to pravo ima, tj. lica sa prebivalištem u Srbiji koje je imalo odobreno boravište u inostranstvu u neprekidnom trajanju od najmanje 6 meseci.
Uredba o obavezi registracije motornih vozila kojim upravljaju lica sa prebivalištem u Republici Srbiji predviđa da lice sa prebivalištem u Srbiji ne može da upravlja vozilom registrovanim u inostranstvu bez registrovanja istog u Srbiji, osim ukoliko je u pitanju lice sa prebivalištem u Srbiji koje ima odobreno privremeno prebivalište u inostranstvu duže od 6 meseci, ili član uže porodice ovakvog lica.
PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 27. septembra 2016. godine.
U predstavci se prituživala na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i na povredu principa kažnjavanja samo na osnovu zakona iz člana 7. Konvencije, smatrajući da su odluke domaćih sudova u njenom slučaju bile zasnovane na nepredvidivom domaćem zakonodavstvu (jer su carinski i saobraćajni propisi, uzeti zajedno, kontradiktorni) i da odluke nisu bile pravilno obrazložene. Posebno je istakla da odredbe Carinskog zakona nisu bile primenljive na njen slučaj, jer vozilo kojim je upravljala nikada nije bio namenjeno za uvoz.
ODLUKA SUDA
Sud je procenio da sve pritužbe podnositeljke treba da budu ispitane samo prema članu 7. Konvencije, te da je predmetno prekršajno delo u vezi sa carinom bilo krivičnog karaktera i da je kao takvo jasno povlačilo jemstva iz navedenog člana Konvencije.
Sud je uočio da propisi o saobraćaju na putevima, na koje se podnositeljka pozivala kao povoljnije po njen slučaj, nisu bili primenjivi na način na koji je ona to predstavljala, budući da uslovi njima propisani nisu bili ispunjeni. Brat podnositeljke nije bio u vozilu sa njom, pa čak ni u Srbiji, u trenutku kada ju je zaustavila policija. Upitna je bila i mogućnost primene pojma „uža porodica“ na podnositeljku i njenog brata.
Sud je dalje primetio da između carinskih i saobraćajnih propisa relevantnih za predmetni slučaj zaista postoje razlike; međutim, Sud je stao na stanovište da je sasvim razumna prednost carinskih propisa u slučaju koji se tiče carinskih pitanja.
Uzimajući u obzir sve navedeno, Sud je zaključio da način na koji su relevantne odredbe Carinskog zakona primenjene u slučaju podnositeljke nije bio u suprotnosti sa članom 7. Konvencije.
Stoga je Sud ocenio da su pritužbe podnositeljke očigledno neosnovane i da treba da budu odbačene u skladu sa članom 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.