Марина ЛАЗОВИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 28. маја 2024. године донео, а 20. јуна исте године објавио одлуку у предмету Марина Лазовић против Србије, број 58721/16.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Управа царине – Царинарница Ниш је против подноситељке поднела захтев за покретање прекршајног поступка, јер је у јавном саобраћају користила путничко возило са страним регистарским таблицама за које није било доказа да је пријављено царинском органу приликом уласка у царинско подручје Републике Србије и за које нису биле плаћене царинске дажбине. Наиме, подноситељка је заустављена од стране саобраћајне полиције у Лесковцу и приликом контроле је утврђено да је путничко возило којим је управљала власништво њеног брата који није с њом био у возилу, при чему је подноситељка имала овлашћење за управљање истим.

Прекршајни суд у Лесковцу – Одељење у Медвеђи је 17. октобра 2013. године подноситељку огласио кривом због кршења Царинског закона, изрекао јој је новчану и заштитну меру одузимања возила, те је обавезао на накнаду трошкова поступка.

Одлучујући о жалби подноситељке, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу је 14. јануара 2014. године преиначио првостепену пресуду делу који се односио на висину изречене казне, па је иста смањена.

Подноситељка је против првостепене и другостепене пресуде поднела Уставном суду уставну жалбу истичући повреду права на правично суђење.

Уставни суд је 1. марта 2016. године уставну жалбу подноситељке одбацио.

За случај подноситељке релевантни су били царински и саобраћајни прописи.

Царински закон прописује увозне дажбине за одређену робу, али не искључује примену саобраћајних прописа све док се тиме не угрожава спровођење самих царинских прописа.

Уредба о царинско дозвољеном поступању са робом предвиђа могућност приватне употребе сопственог возила регистрованог у иностранству без плаћања увозних дажбина, за домаћа физичка лица са одобреним привременим боравиштем ван Србије и чланове њихових ужих породица, докле год је власник возила на царинском подручју Србије.

Закон о безбедности саобраћаја на путевима прописује да, иако лице са пребивалиштем у Србији иначе нема право да управља возилом регистрованим у иностранству, оно ово право стиче уколико је у пратњи лица које то право има, тј. лица са пребивалиштем у Србији које је имало одобрено боравиште у иностранству у непрекидном трајању од најмање 6 месеци.

Уредба о обавези регистрације моторних возила којим управљају лица са пребивалиштем у Републици Србији предвиђа да лице са пребивалиштем у Србији не може да управља возилом регистрованим у иностранству без регистровања истог у Србији, осим уколико је у питању лице са пребивалиштем у Србији које има одобрено привремено пребивалиште у иностранству дуже од 6 месеци, или члан уже породице оваквог лица.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела 27. септембра 2016. године.

У представци се притуживала на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и на повреду принципа кажњавања само на основу закона из члана 7. Конвенције, сматрајући да су одлуке домаћих судова у њеном случају биле засноване на непредвидивом домаћем законодавству (јер су царински и саобраћајни прописи, узети заједно, контрадикторни) и да одлуке нису биле правилно образложене. Посебно је истакла да одредбе Царинског закона нису биле применљиве на њен случај, јер возило којим је управљала никада није био намењенo за увоз.

ОДЛУКА СУДА

Суд је проценио да све притужбе подноситељке треба да буду испитане само према члану 7. Конвенције, те да је предметно прекршајно дело у вези са царином било кривичног карактера и да је као такво јасно повлачило јемства из наведеног члана Конвенције.

Суд је уочио да прописи о саобраћају на путевима, на које се подноситељка позивала као повољније по њен случај, нису били примењиви на начин на који је она то представљала, будући да услови њима прописани нису били испуњени. Брат подноситељке није био у возилу са њом, па чак ни у Србији, у тренутку када ју је зауставила полиција. Упитна је била и могућност примене појма „ужа породица“ на подноситељку и њеног брата.

Суд је даље приметио да између царинских и саобраћајних прописа релевантних за предметни случај заиста постоје разлике; међутим, Суд је стао на становиште да је сасвим разумна предност царинских прописа у случају који се тиче царинских питања.

Узимајући у обзир све наведено, Суд је закључио да начин на који су релевантне одредбе Царинског закона примењене у случају подноситељке није био у супротности са чланом 7. Конвенције.

Стога је Суд оценио да су притужбе подноситељке очигледно неосноване и да треба да буду одбачене у складу са чланом 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.