Milijan KOSTIĆ protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 25. marta 2025. godine doneo, a 24. aprila iste godine objavio odluku u predmetu Milijan Kostić protiv Srbije, broj 40410/07.

Odluku je donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Dragan Kostić (D.K.), sin podnosioca, rođen je 26. decembra 1981., a preminuo je 27. avgusta 2004. godine u kasarni u Leskovcu, gde je služio vojni rok.

Dana 27. avgusta 2004. godine D.K. je pronađen u spavaonici za regrute u blizini stražarske sobe u kojoj je obavljao noćnu stražu u kasarni „Jablanica“ u Leskovcu, sa dve prostrelne rane u predelu grudi. Podnosilac i njegova porodica su istog dana obavešteni da je D.K. sebi oduzeo život.

Nekoliko dana ranije D.K. je bio podvrgnut psihološkom pregledu, kojim je utvrđeno da je sposoban da postupa u svojstvu dežurnog čuvara. Ovo je bila njegova sedma nedeljna straža od početka služenja vojnog roka.

Dežurni istražni sudija Vojnog suda u Nišu je istog dana sačinio zapisnik o uviđaju povodom samoubistva D.K. Izvršen je uviđaj tela D.K. i mesta incidenta, i zabeleženi su fiksirani tragovi. Ispaljeni meci nisu pronađeni. Izvršen je test parafinskom rukavicom na rukama D.K i provučena je krpa kroz cev puške kako bi se omogućila identifikacija tragova baruta. Incident je okarakterisan kao samoubistvo, i naložena je obdukcija, toksikološka i hemijska analiza tela, tehnički pregled jurišne puške i uzoraka parafinske rukavice, kao i provera odeće i ormarića D.K.

Obdukcija je izvršena narednog dana na Institutu za sudsku medicinu pri VMA. Konstatovano je da je D.K nasilno oduzeo sebi život samoubistvom, kao i da su meci ispaljeni iz apsolutne blizine. Konstatovan je i veći broj ožiljaka na vratu, kao i povrede u čeonom predelu i na zadnjoj strani glave, koje su nanete „tupim mehaničkim oruđem“. Potencijalna veza sa fatalnim ishodom je ostala nerešena.

Podnet je predlog za sprovođenje pojedinih istražnih radnji protiv N.N. lica za krivična dela navođenje na samoubistvo i pomaganje u samoubistvu. Istražni sudija je saslušao svedoke, zatražio i dobio izveštaj o analizi uzoraka parafinske rukavice, te je doneo naredbu za socijalno veštačenje D.K. i za forenzičko psihološko i psihijatrijsko post-mortem veštačenje „samoubistva regruta“ kako bi se utvrdilo, između ostalog, da li je D.K. u prošlosti patio od bilo kakvih psihijatrijskih poremećaja i kakvo je njegovo psihičko stanje bilo u periodu koji je prethodio incidentu. U psihološkom i psihijatrijskom nalazu nije utvrđena odgovornost vojske za „samoubistvo“ regruta, ali je dat niz preporuka o preventivnim merama koje imaju za cilj efektivnu prevenciju samoubistava vojnih obveznika i njihovu zaštitu od opasnosti svojstvenih životu u vojsci.

Vojni tužilac je potom zatražio sprovođenje dodatnih istražnih radnji. Istražni sudija je izrazio neslaganje sa dopunom zahteva tužioca, ali je krivično vanpretresno veće 16. novembra 2004. godine delimično usvojilo zahtev tužioca i naložilo potragu za mecima na tavanu iznad spavaonice kako bi se utvrdilo da li su ispaljeni iz puške koja je pronađena pored tela D.K, balističko ispitivanje čaura kako bi se utvrdilo da li su izašle iz ležišta metka označene puške i određivanje položaja tela kada je ispaljen hitac i položaja puške koji se mogu odrediti iz putanje metka i tragova na plafonu. Dana 23. novembra 2004. godine obavljena je rekonstrukcija događaja, tokom koje meci nisu pronađeni. Dva dana kasnije je izvršeno balističko veštačenje i pripremljen je nalaz o mogućem položaju D.K. i putanji projektila.

Istražni sudija je 30. novembra 2004. godine tražio da se predmetna puška prenese iz Kriminalističko-tehničkog centra u Beogradu u Leskovac. Ispostavilo se da je puška izgubljena, a zatim i ustupljena privatnoj kompaniji 2009. godine.

Dopunski izveštaj o obdukciji sačinjen je 13. decembra 2004. godine i odnosio se na povrede glave. Istaknuto je da su u pitanju bile lake telesne povrede, kao i da su mogle nastati kako aktivnim dejstvom (udarcem), tako i pasivnim (padom).

Nakon 31. decembra 2004. godine nadležnost je sa saveznih vojnih sudova prenesena na građanske sudove. Ubrzo su podnosilac i njegova supruga podneli krivičnu prijavu protiv nepoznatih izvršilaca, na osnovu osnovane sumnje da su određena N.N. lica protivpravno lišila života njihovog sina D.K. Okružno javno tužilaštvo je 4. aprila 2005. godine odbacilo krivičnu prijavu, ističući da u njoj nisu navedeni elementi krivičnog dela koje bi to tužilaštvo gonilo po službenoj dužnosti. Podnosilac je istovremeno obavešten da može da preduzme krivično gonjenje.

Podnosilac je 14. aprila 2005. godine podneo Okružnom sudu u Leskovcu zahtev za sprovođenje pojedinih istražnih radnji. Telo D.K. je ekshumirano 29. septembra 2005. godine i druga obdukcija je izvršena na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu. Forenzički nalaz od 11. novembra 2005. godine dao je iste zaključke o nastupanju smrti D.K. kao i raniji. Istražni sudija i tročlano veće su 14. i 27. februara 2006. godine izrazili neslaganje sa daljim zahtevima podnosioca za sprovođenje istražnih radnji, smatrajući da su okolnosti pogibije D.K. bile dovoljno obelodanjene.

Podnosilac je sa suprugom podneo krivičnu prijavu protiv veštaka koji su sačinili prvi zvanični izveštaj o obdukciji 2004. godine, na osnovu osnovane sumnje da su počinili krivično delo „nesavestan rad u službi“. Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 1. juna 2005. godine odbacilo krivičnu prijavu na osnovu nepostojanja dokaza da su veštaci počinili bilo koje krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Podnosilac je obavešten o mogućnosti preduzimanja krivičnog gonjenja.

Dana 23. juna 2005. godine podnosilac je podneo, a 20. jula iste godine izmenio zahtev za sprovođenje istrage. Osumnjičeni su saslušani 18. aprila 2006. godine. Istražni sudija je 8. juna 2006. godine izrazio neslaganje sa zahtevom podnosioca za sprovođenje istrage krivičnom vanpretresnom veću koje je donelo rešenje da nema mesta sprovođenju istrage. Ovo rešenje je potvrđeno od strane Vrhovnog suda 16. novembra 2006.

Tokom 2007. godine, podnosilac, njegova supruga i ćerka podneli su parničnu tužbu protiv Ministarstva odbrane. Njihov tužbeni zahtev je usvojen i Ministarstvo odbrane je pravnosnažno obavezano da obešteti tužioce po osnovu objektivne odgovornosti, jer je D.K. preminuo tokom služenja vojnog roka, u situaciji koja je sama po sebi opasna. Roditeljima D.K. je dosuđen iznos od po 800.000 dinara, a sestri 600.000 dinara zbog pretrpljenog duševnog bola i patnje, podnosiocu još 600.000 dinara na ime materijalne štete zarad pokrivanja troškova sahrane i ekshumacije i još 338.000 dinara na ime troškova. Dana 25. januara 2011. godine doneto je rešenje o izvršenju presude i 2. marta iste godine supruzi i ćerki podnosioca izvršena je isplata u ukupnom iznosu od 4.222.760,35 dinara (oko EUR 44.500 evra po tada važećem kursu). Kako je podnosilac preminuo pre pravnosnažnosti i izvršnosti presude, nadležni sud je odbio da njegov deo prenese na suprugu kao zakonsku naslednicu. Nakon odluke Ustavnog suda od 25. marta 2015. godine, iznos dosuđen podnosiocu je isplaćen njegovoj supruzi.

U međuvremenu, 13. januara 2011. godine, podnet je novi zahtev za sprovođenje istrage povodom smrti D.K. Višem sudu u Leskovcu, u kome je, pored ostalog, navedeno da forenzičari, u nedostatku balističkog ispitivanja, nisu bili u mogućnosti da daju mišljenje ni na jedno od pitanja koje su postavljena, a koja su bila potrebna kako bi se otklonili nedostaci iz prvog zvaničnog izveštaja ili da se donesu bilo kakvi zaključci o tome da li su meci ispaljeni uz direktan ili relativan prislon. Dana 10. februara 2011. godine doneta je naredba o sprovođenju balističkog veštačenja. Utvrđeno je da je „kontaminirana“ puška pronađena u prostorijama preduzeća „J.“ 14. juna 2012. godine, kao i da je isto preduzeće sve delove puške demontiralo i očistilo sve njene delove i sastavilo pre primopredaje. Pokušano je balističko veštačenje bez originalne puške ili uniforme, ali ono nije donelo nove informacije. Podnosilac nije podneo ni jedan drugi predlog za istražne radnje.

Naslednice podnosioca - njegova supruga i ćerka - podnele su 29. novembra 2012. godine krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog sprečavanja i ometanja dokazivanja. Tvrdile su da su N.N. lica koja su pripadnici Vojske odložila relevantnu pušku, kao i da su N.N. lica koja su pripadnici Vojske uništila uniformu koju je D.K. nosio tog dana. Jedan od veštaka koji je učestvovao u prvoj obdukciji je tvrdio da je uniforma predata radi nove istrage Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu kada je telo ekshumirano radi izvođenja druge obdukcije 2005. godine, ali nije mogao da posvedoči kada i kome je ista uručena za te potrebe, niti su postojali pisani tragovi o njenoj primopredaji. Okružno javno tužilaštvo u Leskovcu je odbacilo krivičnu prijavu 16. decembra 2014. godine pošto je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja za predmetno krivično delo, koja odluka je potvrđena 26. decembra iste godine od strane Višeg javnog tužilaštva u Leskovcu.

Dana 28. januara 2015. godine naslednice podnosioca su podnele Ustavnom sudu ustavnu žalbu, pritužujući se da domaći organi nisu sproveli adekvatnu, nezavisnu i delotvornu istragu, te da su propustili da pruže uverljivo objašnjenje o okolnostima u vezi sa smrću D.K., sa namerom da prikriju istinu o njegovoj smrti i umešanost države u nju. Ustavni sud je svojom odlukom od 27. aprila 2023. godine utvrdio da su državni organi izvršili svoje procesne obaveze, ali da su povredili materijalnu obavezu zaštite prava na život D.K.

Ustavni sud je konstatovao da je postojao niz nedostataka u istrazi, ali da ti propusti nisu bili od presudnog karaktera da celu istragu učine neadekvatnom ili da ugroze mogućnost da nadležni organi pruže uverljivo objašnjenje vezano za okolnosti smrti D.K. U pogledu materijalne obaveze države, Ustavni sud je preporučio da vlasti pažljivo procene da li su čak i regruti koji su generalno sposobni za vojne zadatke realno sposobni za obavljanje konkretne dužnosti stražarenja.

Ustavni sud je dosudio svakoj od naslednica podnosioca iznos od po 5.000 EUR na ime nematerijalne štete.

Vlada je 12. juna 2023. godine obavestila Sud da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu naslednica podnosioca i predložila je, pored ostalog, da se predstavka proglasi neprihvatljivom zbog gubitka statusa žrtve.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je predstavku Sudu podneo 1. septembra 2007. godine.

U predstavci se prituživao na povredu iz čl. 2. i 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), ističući da nadležni državni organi nisu sproveli delotvornu istragu o smrti njegovog sina sa namerom da prikriju umešanost pripadnika Vojske. Sud je odlučio da pritužbe razmatra isključivo s aspekta prava na život iz člana 2. Konvencije.

Naslednice podnosioca (supruga i ćerka) obavestile su Sud 2013. godine o nameri da nastave sa postupanjem po predstavci, nakon smrti podnosioca 2010. godine.

Vlada je Sudu dostavila odbranu 24. januara 2014. godine i odgovor na zahtev za pravično zadovoljenje 17. aprila iste godine.

ODLUKA SUDA

• Preliminarna pitanja

Sud je utvrdio da naslednice podnosioca imaju legitimitet da nastave sa učešćem u postupku umesto podnosioca, kao i da se čini da su lično pogođene navodnom povredom člana 2. Konvencije.

Sud je takođe utvrdio da je predstavka blagovremena, budući da se rok za njeno podnošenje (u predmetnom periodu ograničen na šest meseci) računao od 22. aprila 2007. godine, kada je podnosilac obavešten o konačnoj odluci Vrhovnog suda o nesprovođenju dalje istrage.

• Član 2. Konvencije

Sud je istakao da, u slučajevima u kojima se navodi da je smrt namerno izazvana ili da je nastupila nakon napada ili zlostavljanja, dosuđivanje naknade ne može osloboditi državu od obaveze sprovođenja istrage koja može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih.

Budući da je predstavka podneta pre 7. avgusta 2008. godine, od kada je Sud utvrdio da je ustavna žalba delotvorni pravni lek koji je potrebno iscrpeti u smislu člana 35. stav 1. Konvencije (Vinčić i dr. protiv Srbije, broj 44698/06 et seq., stav 51, od 1. decembra 2009. godine), obeštećenje pruženo od strane Ustavnog suda mora se ceniti kroz prizmu toga da li se podnosilac i dalje može smatrati žrtvom u smislu člana 34. Konvencije.

1. Procesni aspekt

Sud je ustanovio da je naknada isplaćena na ime materijalne i nematerijalne štete zbog smrti D.K. bila zasnovana na strogoj i objektivnoj odgovornosti države, bez utvrđivanja krivice, te da parnični postupak kao takav nije bio u mogućnosti da dovede do bilo kakvih značajnijih nalaza u pogledu stepena odgovornosti bilo kog državnog zvaničnika, kako se zahteva članom 2. Konvencije.

Ipak, u okviru krivičnog postupka, Sud je našao da su vlasti preduzele razumne korake kako bi istražile smrt D.K., i da su sa dužnom pažnjom razmotrile zahteve podnosioca za preduzimanje konkretnih radnji. Sud je takođe istakao da obaveza sprovođenja istrage nije obaveza rezultata, već samo sredstva. Konačno, Sud je zaključio da je krivična istraga omogućila utvrđivanje okolnosti smrti sina podnosioca.

Shodno navedenom, Sud je ustanovio da je pritužba podnosioca prema procesnom aspektu člana 2. Konvencije očigledno neosnovana, te ju je odbacio u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

2. Materijalni aspekt

Sud je istakao da podnosilac i njegovi naslednici naizgled nisu isključili mogućnost da je D.K. sam sebi oduzeo život, a da su navodi o potencijalnom psihičkom zlostavljanju od strane njegovih nadređenih, koji bi doveli do samoubistva, ostali nejasni i nerazrađeni. Sud nije uočio nikakve uverljive dokaze koji dovode u pitanje utvrđivanje činjenica od strane domaćih organa, te je nastavio razmatranje na osnovu toga da su organi vlasti ispunili obavezu tereta dokazivanja koji je bio na njima nalazom da je D.K. sebi oduzeo život. Shodno tome, Sud je pritužbu u pogledu obaveze države da utvrdi odgovornost za smrt i povrede D.K. ocenio kao očigledno neosnovanu, i odbacio je u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

Sud nije uočio ikakve opipljive dokaze da je D.K. bio izložen fizičkom i/ili verbalnom nasilju od strane nadređenih vojnih oficira ili drugih regruta, što bi upozorilo vlasti da preduzmu preventivne mere da ga zaštite od povređivanja od drugih lica. Shodno tome, Sud je pritužbu podnosioca i u ovom pogledu proglasio očigledno neosnovanom i odbacio je u skladu sa članom 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.

Razmatrajući obavezu države da uspostavi regulatorni okvir i preduzme preventivne operativne mere zarad zaštite vojnih obveznika od samopovređivanja, Sud je istakao da status žrtve prestaje da postoji ukoliko su ispunjena dva uslova – priznanje navodnih kršenja Konvencije od strane nacionalnih organa; i pružanje, po potrebi, adekvatnog i dovoljnog obeštećenja u pogledu činjenica na koje se pritužuje.

Sud je konstatovao da je Ustavni sud u svojoj odluci zaključio da državni organi nisu ispunili svoju obavezu da zaštite život D.K. kao vojnog obveznika dok je bio pod njihovim nadzorom. Odgovor države nije bio ograničen na priznavanje kršenja i dodeljivanje naknade – Ustavni sud je takođe utvrdio određene nedostatke u pogledu zaštite D.K. od strane državnih organa, i preporučio niz opštih mera koje bi trebalo preduzeti da bi se sprečio ili što više umanjio rizik od ponavljanja sličnih incidenata.

Sud je takođe utvrdio da su iznosi dosuđeni u parničnom postupku i postupku pred Ustavnim sudom podnosiocu i njegovim naslednicima zadovoljili drugi uslov za gubitak statusa žrtve u skladu sa principom supsidijarne prirode zaštitnog mehanizma Konvencije. Obeštećenje pruženo u ovim postupcima, kako je Sud zaključio, bilo je dovoljno i adekvatno, te je stvar ispravljena u okviru domaćeg pravnog sistema.

Shodno navedenom, Sud je zaključio da se naslednici podnosioca ne mogu više smatrati žrtvama u smislu člana 34. Konvencije, te je ovaj deo predstavke ocenio kao ratione materiae nespojiv sa odredbama člana 35. st. 3(a) Konvencije, i odbacio ga u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.