Милијан КОСТИЋ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 25. марта 2025. године донео, а 24. априла исте године објавио одлуку у предмету Милијан Костић против Србије, број 40410/07.

Одлуку је донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Драган Костић (Д.К.), син подносиоца, рођен је 26. децембра 1981., а преминуо је 27. августа 2004. године у касарни у Лесковцу, где је служио војни рок.

Дана 27. августа 2004. године Д.К. је пронађен у спаваоници за регруте у близини стражарске собе у којој је обављао ноћну стражу у касарни „Јабланица“ у Лесковцу, са две прострелне ране у пределу груди. Подносилац и његова породица су истог дана обавештени да је Д.К. себи одузео живот.

Неколико дана раније Д.К. је био подвргнут психолошком прегледу, којим је утврђено да је способан да поступа у својству дежурног чувара. Ово је била његова седма недељна стража од почетка служења војног рока.

Дежурни истражни судија Војног суда у Нишу је истог дана сачинио записник о увиђају поводом самоубиства Д.К. Извршен је увиђај тела Д.К. и места инцидента, и забележени су фиксирани трагови. Испаљени меци нису пронађени. Извршен је тест парафинском рукавицом на рукама Д.К и провучена је крпа кроз цев пушке како би се омогућила идентификација трагова барута. Инцидент је окарактерисан као самоубиство, и наложена је обдукција, токсиколошка и хемијска анализа тела, технички преглед јуришне пушке и узорака парафинске рукавице, као и провера одеће и ормарића Д.К.

Обдукција је извршена наредног дана на Институту за судску медицину при ВМА. Констатовано је да је Д.К насилно одузео себи живот самоубиством, као и да су меци испаљени из апсолутне близине. Констатован је и већи број ожиљака на врату, као и повреде у чеоном пределу и на задњој страни главе, које су нанете „тупим механичким оруђем“. Потенцијална веза са фаталним исходом је остала нерешена.

Поднет је предлог за спровођење појединих истражних радњи против Н.Н. лица за кривична дела навођење на самоубиство и помагање у самоубиству. Истражни судија је саслушао сведоке, затражио и добио извештај о анализи узорака парафинске рукавице, те је донео наредбу за социјално вештачење Д.К. и за форензичко психолошко и психијатријско post-mortem вештачење „самоубиства регрута“ како би се утврдило, између осталог, да ли је Д.К. у прошлости патио од било каквих психијатријских поремећаја и какво је његово психичко стање било у периоду који је претходио инциденту. У психолошком и психијатријском налазу није утврђена одговорност војске за „самоубиство“ регрута, али је дат низ препорука о превентивним мерама које имају за циљ ефективну превенцију самоубистава војних обвезника и њихову заштиту од опасности својствених животу у војсци.

Војни тужилац је потом затражио спровођење додатних истражних радњи. Истражни судија је изразио неслагање са допуном захтева тужиоца, али је кривично ванпретресно веће 16. новембра 2004. године делимично усвојило захтев тужиоца и наложило потрагу за мецима на тавану изнад спаваонице како би се утврдило да ли су испаљени из пушке која је пронађена поред тела Д.К, балистичко испитивање чаура како би се утврдило да ли су изашле из лежишта метка означене пушке и одређивање положаја тела када је испаљен хитац и положаја пушке који се могу одредити из путање метка и трагова на плафону. Дана 23. новембра 2004. године обављена је реконструкција догађаја, током које меци нису пронађени. Два дана касније је извршено балистичко вештачење и припремљен је налаз о могућем положају Д.К. и путањи пројектила.

Истражни судија је 30. новембра 2004. године тражио да се предметна пушка пренесе из Криминалистичко-техничког центра у Београду у Лесковац. Испоставило се да је пушка изгубљена, а затим и уступљена приватној компанији 2009. године.

Допунски извештај о обдукцији сачињен је 13. децембра 2004. године и односио се на повреде главе. Истакнуто је да су у питању биле лаке телесне повреде, као и да су могле настати како активним дејством (ударцем), тако и пасивним (падом).

Након 31. децембра 2004. године надлежност је са савезних војних судова пренесена на грађанске судове. Убрзо су подносилац и његова супруга поднели кривичну пријаву против непознатих извршилаца, на основу основане сумње да су одређена Н.Н. лица противправно лишила живота њиховог сина Д.К. Окружно јавно тужилаштво је 4. априла 2005. године одбацило кривичну пријаву, истичући да у њој нису наведени елементи кривичног дела које би то тужилаштво гонило по службеној дужности. Подносилац је истовремено обавештен да може да предузме кривично гоњење.

Подносилац је 14. априла 2005. године поднео Окружном суду у Лесковцу захтев за спровођење појединих истражних радњи. Тело Д.К. је ексхумирано 29. септембра 2005. године и друга обдукција је извршена на Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду. Форензички налаз од 11. новембра 2005. године дао је исте закључке о наступању смрти Д.К. као и ранији. Истражни судија и трочлано веће су 14. и 27. фебруара 2006. године изразили неслагање са даљим захтевима подносиоца за спровођење истражних радњи, сматрајући да су околности погибије Д.К. биле довољно обелодањене.

Подносилац је са супругом поднео кривичну пријаву против вештака који су сачинили први званични извештај о обдукцији 2004. године, на основу основане сумње да су починили кривично дело „несавестан рад у служби“. Окружно јавно тужилаштво у Београду је 1. јуна 2005. године одбацило кривичну пријаву на основу непостојања доказа да су вештаци починили било које кривично дело које се гони по службеној дужности. Подносилац је обавештен о могућности предузимања кривичног гоњења.

Дана 23. јуна 2005. године подносилац је поднео, а 20. јула исте године изменио захтев за спровођење истраге. Осумњичени су саслушани 18. априла 2006. године. Истражни судија је 8. јуна 2006. године изразио неслагање са захтевом подносиоца за спровођење истраге кривичном ванпретресном већу које је донело решење да нема места спровођењу истраге. Ово решење је потврђено од стране Врховног суда 16. новембра 2006.

Током 2007. године, подносилац, његова супруга и ћерка поднели су парничну тужбу против Министарства одбране. Њихов тужбени захтев је усвојен и Министарство одбране је правноснажно обавезано да обештети тужиоце по основу објективне одговорности, јер је Д.К. преминуо током служења војног рока, у ситуацији која је сама по себи опасна. Родитељима Д.К. је досуђен износ од по 800.000 динара, а сестри 600.000 динара због претрпљеног душевног бола и патње, подносиоцу још 600.000 динара на име материјалне штете зарад покривања трошкова сахране и ексхумације и још 338.000 динара на име трошкова. Дана 25. јануара 2011. године донето је решење о извршењу пресуде и 2. марта исте године супрузи и ћерки подносиоца извршена је исплата у укупном износу од 4.222.760,35 динара (око EUR 44.500 евра по тада важећем курсу). Како је подносилац преминуо пре правноснажности и извршности пресуде, надлежни суд је одбио да његов део пренесе на супругу као законску наследницу. Након одлуке Уставног суда од 25. марта 2015. године, износ досуђен подносиоцу је исплаћен његовој супрузи.

У међувремену, 13. јануара 2011. године, поднет је нови захтев за спровођење истраге поводом смрти Д.К. Вишем суду у Лесковцу, у коме је, поред осталог, наведено да форензичари, у недостатку балистичког испитивања, нису били у могућности да дају мишљење ни на једно од питања које су постављена, а која су била потребна како би се отклонили недостаци из првог званичног извештаја или да се донесу било какви закључци о томе да ли су меци испаљени уз директан или релативан прислон. Дана 10. фебруара 2011. године донета је наредба о спровођењу балистичког вештачења. Утврђено је да је „контаминирана“ пушка пронађена у просторијама предузећа „Ј.“ 14. јуна 2012. године, као и да је исто предузеће све делове пушке демонтирало и очистило све њене делове и саставило пре примопредаје. Покушано је балистичко вештачење без оригиналне пушке или униформе, али оно није донело нове информације. Подносилац није поднео ни један други предлог за истражне радње.

Наследнице подносиоца - његова супруга и ћерка - поднеле су 29. новембра 2012. године кривичну пријаву против Н.Н. лица због спречавања и ометања доказивања. Тврдиле су да су Н.Н. лица која су припадници Војске одложила релевантну пушку, као и да су Н.Н. лица која су припадници Војске уништила униформу коју је Д.К. носио тог дана. Један од вештака који је учествовао у првој обдукцији је тврдио да је униформа предата ради нове истраге Институту за судску медицину Медицинског факултета у Београду када је тело ексхумирано ради извођења друге обдукције 2005. године, али није могао да посведочи када и коме је иста уручена за те потребе, нити су постојали писани трагови о њеној примопредаји. Окружно јавно тужилаштво у Лесковцу је одбацило кривичну пријаву 16. децембра 2014. године пошто је наступила застарелост кривичног гоњења за предметно кривично дело, која одлука је потврђена 26. децембра исте године од стране Вишег јавног тужилаштва у Лесковцу.

Дана 28. јануара 2015. године наследнице подносиоца су поднеле Уставном суду уставну жалбу, притужујући се да домаћи органи нису спровели адекватну, независну и делотворну истрагу, те да су пропустили да пруже уверљиво објашњење о околностима у вези са смрћу Д.К., са намером да прикрију истину о његовој смрти и умешаност државе у њу. Уставни суд је својом одлуком од 27. априла 2023. године утврдио да су државни органи извршили своје процесне обавезе, али да су повредили материјалну обавезу заштите права на живот Д.К.

Уставни суд је констатовао да је постојао низ недостатака у истрази, али да ти пропусти нису били од пресудног карактера да целу истрагу учине неадекватном или да угрозе могућност да надлежни органи пруже уверљиво објашњење везано за околности смрти Д.К. У погледу материјалне обавезе државе, Уставни суд је препоручио да власти пажљиво процене да ли су чак и регрути који су генерално способни за војне задатке реално способни за обављање конкретне дужности стражарења.

Уставни суд је досудио свакој од наследница подносиоца износ од по 5.000 ЕУР на име нематеријалне штете.

Влада је 12. јуна 2023. године обавестила Суд да је Уставни суд усвојио уставну жалбу наследница подносиоца и предложила је, поред осталог, да се представка прогласи неприхватљивом због губитка статуса жртве.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 1. септембра 2007. године.

У представци се притуживао на повреду из чл. 2. и 6. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), истичући да надлежни државни органи нису спровели делотворну истрагу о смрти његовог сина са намером да прикрију умешаност припадника Војске. Суд је одлучио да притужбе разматра искључиво с аспекта права на живот из члана 2. Конвенције.

Наследнице подносиоца (супруга и ћерка) обавестиле су Суд 2013. године о намери да наставе са поступањем по представци, након смрти подносиоца 2010. године.

Влада је Суду доставила одбрану 24. јануара 2014. године и одговор на захтев за правично задовољење 17. априла исте године.

ОДЛУКА СУДА

• Прелиминарна питања

Суд је утврдио да наследнице подносиоца имају легитимитет да наставе са учешћем у поступку уместо подносиоца, као и да се чини да су лично погођене наводном повредом члана 2. Конвенције.

Суд је такође утврдио да је представка благовремена, будући да се рок за њено подношење (у предметном периоду ограничен на шест месеци) рачунао од 22. априла 2007. године, када је подносилац обавештен о коначној одлуци Врховног суда о неспровођењу даље истраге.

• Члан 2. Конвенције

Суд је истакао да, у случајевима у којима се наводи да је смрт намерно изазвана или да је наступила након напада или злостављања, досуђивање накнаде не може ослободити државу од обавезе спровођења истраге која може довести до идентификације и кажњавања одговорних.

Будући да је представка поднета пре 7. августа 2008. године, од када је Суд утврдио да је уставна жалба делотворни правни лек који је потребно исцрпети у смислу члана 35. став 1. Конвенције (Винчић и др. против Србије, број 44698/06 et seq., став 51, од 1. децембра 2009. године), обештећење пружено од стране Уставног суда мора се ценити кроз призму тога да ли се подносилац и даље може сматрати жртвом у смислу члана 34. Конвенције.

1. Процесни аспект

Суд је установио да је накнада исплаћена на име материјалне и нематеријалне штете због смрти Д.К. била заснована на строгој и објективној одговорности државе, без утврђивања кривице, те да парнични поступак као такав није био у могућности да доведе до било каквих значајнијих налаза у погледу степена одговорности било ког државног званичника, како се захтева чланом 2. Конвенције.

Ипак, у оквиру кривичног поступка, Суд је нашао да су власти предузеле разумне кораке како би истражиле смрт Д.К., и да су са дужном пажњом размотриле захтеве подносиоца за предузимање конкретних радњи. Суд је такође истакао да обавеза спровођења истраге није обавеза резултата, већ само средства. Коначно, Суд је закључио да је кривична истрага омогућила утврђивање околности смрти сина подносиоца.

Сходно наведеном, Суд је установио да је притужба подносиоца према процесном аспекту члана 2. Конвенције очигледно неоснована, те ју је одбацио у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

2. Материјални аспект

Суд је истакао да подносилац и његови наследници наизглед нису искључили могућност да је Д.К. сам себи одузео живот, а да су наводи о потенцијалном психичком злостављању од стране његових надређених, који би довели до самоубиства, остали нејасни и неразрађени. Суд није уочио никакве уверљиве доказе који доводе у питање утврђивање чињеница од стране домаћих органа, те је наставио разматрање на основу тога да су органи власти испунили обавезу терета доказивања који је био на њима налазом да је Д.К. себи одузео живот. Сходно томе, Суд је притужбу у погледу обавезе државе да утврди одговорност за смрт и повреде Д.К. оценио као очигледно неосновану, и одбацио је у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

Суд није уочио икакве опипљиве доказе да је Д.К. био изложен физичком и/или вербалном насиљу од стране надређених војних официра или других регрута, што би упозорило власти да предузму превентивне мере да га заштите од повређивања од других лица. Сходно томе, Суд је притужбу подносиоца и у овом погледу прогласио очигледно неоснованом и одбацио је у складу са чланом 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.

Разматрајући обавезу државе да успостави регулаторни оквир и предузме превентивне оперативне мере зарад заштите војних обвезника од самоповређивања, Суд је истакао да статус жртве престаје да постоји уколико су испуњена два услова – признање наводних кршења Конвенције од стране националних органа; и пружање, по потреби, адекватног и довољног обештећења у погледу чињеница на које се притужује.

Суд је констатовао да је Уставни суд у својој одлуци закључио да државни органи нису испунили своју обавезу да заштите живот Д.К. као војног обвезника док је био под њиховим надзором. Одговор државе није био ограничен на признавање кршења и додељивање накнаде – Уставни суд је такође утврдио одређене недостатке у погледу заштите Д.К. од стране државних органа, и препоручио низ општих мера које би требало предузети да би се спречио или што више умањио ризик од понављања сличних инцидената.

Суд је такође утврдио да су износи досуђени у парничном поступку и поступку пред Уставним судом подносиоцу и његовим наследницима задовољили други услов за губитак статуса жртве у складу са принципом супсидијарне природе заштитног механизма Конвенције. Обештећење пружено у овим поступцима, како је Суд закључио, било је довољно и адекватно, те је ствар исправљена у оквиру домаћег правног система.

Сходно наведеном, Суд је закључио да се наследници подносиоца не могу више сматрати жртвама у смислу члана 34. Конвенције, те је овај део представке оценио као ratione materiae неспојив са одредбама члана 35. ст. 3(а) Конвенције, и одбацио га у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.