Nafija SINANOVIĆ protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 25. marta 2025. godine doneo, a 2. maja iste godine objavio odluku u predmetu Nafija Sinanović protiv Srbije, broj 44957/17.
Odluku je doneo tročlani Odbor.
|
Predmet se odnosi na navodnu povredu prava na imovinu podnositeljke koja je zahtevala delimičan poništaj rešenja kojim se njenom pravnom prethodniku izuzimaju iz poseda pojedine katastarske parcele radi privođenja nameni shodno tada vežećem detaljnom urbanističkom planu. Sud je predstavku odbacio kao ratione materiae nespojivu sa odredbama Konvencije. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Pravni prethodnik podnositeljke bio je vlasnik zemljišta koje je izuzeto iz poseda 22. oktobra 1980. godine radi regulacije reke Vidrenjak.
Podnositeljkin prethodnik je 24. avgusta 2004. godine podneo zahtev za delimični poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta, s obzirom da deo predmetnog zemljišta nije priveden nameni u skladu sa urbanističkim planom – regulacijom reke Vidrenjak. Zahtev je podnet u skladu sa tada važećim Zakonom o planiranju i izgradnji koji je propisivao da se rešenje o izuzimanju građevinog zemljišta može poništiti kada zemljište nije privedeno nameni, dok nije razjašnjeno šta treba da se desi u slučajevima kada se samo deo zemljišta koristi za navedenu namenu.
Nedorečenost zakona u pogledu situacija gde se deo zemljišta ne koristi namenski nadomeštena je razvojem sudske prakse. Najpre je Vrhovni sud u svojoj odluci od 22. decembra 2005. godine zauzeo stav da je moguć delimični poništaj rešenja o izuzimanju zemljišta, pod uslovom da je poništeni deo jasno preciziran u izreci rešenja i da preostalo izuzeto zemljište ne čini sastavni deo većeg zemljišnog kompleksa potrebnog za njegovu namenu. Ovaj stav je dalje konkretizovao Upravni sud, prepoznajući mogućnost delimičnog poništaja kada deo zemljišta koji nije priveden nameni čini posebnu i prepoznatljivu celinu evidentiranu u katastru nepokretnosti.
Zahtev podnositeljke je, nakon nekoliko vraćanja na ponovno odlučivanje, odbijen 20. novembra 2012. godine. Upravni sud je potvrdio ovu odluku 23. jula 2015. godine. Ustavni sud je 24. novembra 2016. godine ustavnu žalbu podnositeljke odbacio.
Nakon toga, opština Tutin, kojoj je zemljište pripalo usled izuzimanja, pokrenula je postupak podele/parcelacije zemljišta, i nedugo nakon toga prodala novoformiranu parcelu trećem licu.
PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 12. juna 2017. godine.
Pozivajući se na pravo na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i na pravo na delotvoran pravni lek iz člana 13. Konvencije, podnositeljka se prituživala da joj je nametnut preveliki individualni teret koji je bilo nemoguće ispuniti jer je postupak za podelu/parcelaciju zemljišta, kao neophodan preduslov za delimičan poništaj rešenja o izuzimanju i vraćanje prava podnositeljki, mogao pokrenuti samo vlasnik ili nosilac prava korišćenja, koji je u to vreme bila opština Tutin.
ODLUKA SUDA
- Član 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju
Sud je istakao da se „imovinom“ smatra postojeća imovina, uključujući potraživanja, u vezi sa kojima podnosilac predstavke može da tvrdi da on ili ona imaju makar legitimno očekivanje da će biti realizovana, odnosno da će ostvariti efektivno uživanje imovinskog prava. Sud je posebno istakao da pomenuto legitimno očekivanje mora biti konkretnije od puke nade i zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka.
Sud je dalje prepoznao da je domaća sudska praksa na dosledan način formulisala uslove pod kojima može doći do delimičnog poništaja rešenja o izuzimanju građevinskog zemljišta, te da bi legitimno očekivanje moglo nastati samo u situaciji kada su ti uslovi ispunjeni.
Sud je dalje konstatovao da nosilac prava korišćenja na izuzetom zemljištu prema domaćem zakonodavstvu nema obavezu, već samo mogućnost da preduzme deobu/parcelaciju postojećih katastarskih parcela. Dalje, istakao je i to da podnositeljka svakako može da traži novčanu naknadu za izuzeto zemljište po tržišnoj vrednosti bez ikakvog vremenskog ograničenja.
Shodno svemu navedenom, Sud je ustanovio da podnositeljka ne može tvrditi da je imala legitimna očekivanja da povrati deo izuzetog zemljišta, te da se zahtev podnositeljke ne može kvalifikovati kao „imovina“ u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.
Sledstveno, Sud je okarakterisao ovu pritužbu kao ratione materiae nespojivu sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3(a), te ju je odbacio u skladu sa članom 35. stav 4. Konvencije.
- Član 13. Konvencije
Uzimajući u obzir da se član 13. Konvencije može primeniti samo u svetlu jednog ili više članova Konvencije ili njenih Protokola za koje se navodi povreda, a ocenivši da podnositeljka nema dokazivu tvrdnju (arguable claim) prema članu 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, Sud je odbacio i ovu pritužbu u skladu sa čl. 35. st. 3(a) i 4. Konvencije.