Нафија СИНАНОВИЋ против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 25. марта 2025. године донео, а 2. маја исте године објавио одлуку у предмету Нафија Синановић против Србије, број 44957/17.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводну повреду права на имовину подноситељке која је захтевала делимичан поништaj решења којим се њеном правном претходнику изузимају из поседа поједине катастарске парцеле ради привођења намени сходно тада вежећем детаљном урбанистичком плану. Суд је представку одбацио као ratione materiae неспојиву са одредбама Конвенције. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Правни претходник подноситељке био је власник земљишта које је изузето из поседа 22. октобра 1980. године ради регулације реке Видрењак.
Подноситељкин претходник је 24. августа 2004. године поднео захтев за делимични поништај решења о изузимању земљишта, с обзиром да део предметног земљишта није приведен намени у складу са урбанистичким планом – регулацијом реке Видрењак. Захтев је поднет у складу са тада важећим Законом о планирању и изградњи који је прописивао да се решење о изузимању грађевиног земљишта може поништити када земљиште није приведено намени, док није разјашњено шта треба да се деси у случајевима када се само део земљишта користи за наведену намену.
Недореченост закона у погледу ситуација где се део земљишта не користи наменски надомештена је развојем судске праксе. Најпре је Врховни суд у својој одлуци од 22. децембра 2005. године заузео став да је могућ делимични поништај решења о изузимању земљишта, под условом да је поништени део јасно прецизиран у изреци решења и да преостало изузето земљиште не чини саставни део већег земљишног комплекса потребног за његову намену. Овај став је даље конкретизовао Управни суд, препознајући могућност делимичног поништаја када део земљишта који није приведен намени чини посебну и препознатљиву целину евидентирану у катастру непокретности.
Захтев подноситељке је, након неколико враћања на поновно одлучивање, одбијен 20. новембра 2012. године. Управни суд је потврдио ову одлуку 23. јула 2015. године. Уставни суд je 24. новембра 2016. године уставну жалбу подноситељке одбацио.
Након тога, општина Тутин, којој је земљиште припало услед изузимања, покренула је поступак поделе/парцелације земљишта, и недуго након тога продала новоформирану парцелу трећем лицу.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подноситељка је представку Суду поднела 12. јуна 2017. године.
Позивајући се на право на имовину из члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) и на право на делотворан правни лек из члана 13. Конвенције, подноситељка се притуживала да јој је наметнут превелики индивидуални терет који је било немогуће испунити јер је поступак за поделу/парцелацију земљишта, као неопходан предуслов за делимичан поништај решења о изузимању и враћање права подноситељки, могао покренути само власник или носилац права коришћења, који је у то време била општина Тутин.
ОДЛУКА СУДА
- Члан 1. Протокола број 1. уз Конвенцију
Суд је истакао да се „имовином“ сматра постојећа имовина, укључујући потраживања, у вези са којима подносилац представке може да тврди да он или она имају макар легитимно очекивање да ће бити реализована, односно да ће остварити ефективно уживање имовинског права. Суд је посебно истакао да поменуто легитимно очекивање мора бити конкретније од пуке наде и засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука.
Суд је даље препознао да је домаћа судска пракса на доследан начин формулисала услове под којима може доћи до делимичног поништаја решења о изузимању грађевинског земљишта, те да би легитимно очекивање могло настати само у ситуацији када су ти услови испуњени.
Суд је даље констатовао да носилац права коришћења на изузетом земљишту према домаћем законодавству нема обавезу, већ само могућност да предузме деобу/парцелацију постојећих катастарских парцела. Даље, истакао је и то да подноситељка свакако може да тражи новчану накнаду за изузето земљиште по тржишној вредности без икаквог временског ограничења.
Сходно свему наведеном, Суд је установио да подноситељка не може тврдити да је имала легитимна очекивања да поврати део изузетог земљишта, те да се захтев подноситељке не може квалификовати као „имовина“ у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.
Следствено, Суд је окарактерисао ову притужбу као ratione materiae неспојиву са одредбама Конвенције у смислу члана 35. став 3(а), те ју је одбацио у складу са чланом 35. став 4. Конвенције.
- Члан 13. Конвенције
Узимајући у обзир да се члан 13. Конвенције може применити само у светлу једног или више чланова Конвенције или њених Протокола за које се наводи повреда, а оценивши да подноситељка нема доказиву тврдњу (arguable claim) према члану 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, Суд је одбацио и ову притужбу у складу са чл. 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.