Nikolić protiv Srbije
Podnositeljka je rođena 1965. godine i živi u Beogradu. Dana 26. marta 2006. godine, oko 17 sati, komšija podnositeljke, D.V., je navodno naneo nekoliko udaraca u predelu glave podnositeljki i povukao je za kosu, usled čega je ona pala na tlo. D.V. je zatim navodno nastavio da je šutira i udara, uz pomoć prijatelja, N.N. D.V. je navodno verbalno zlostavljao podnositeljku još od 2002. godine, dok je podnositeljka u nekoliko navrata već podnosila krivične prijave policiji u vezi sa tim, u periodu između 2003. i 2005. godine, ali bez uspeha. Prema zdravstvenom kartonu podnositeljke sa bolničkog odeljenja hitne pomoći, podnositeljka je zadobila brojne povrede glave i noge, a takođe joj je isčupano i nekoliko pramenova kose. Podnositeljka je istog dana otpuštena iz bolnice.
Podnositeljka je 20. aprila 2006. godine podnela privatnu krivičnu tužbu protiv D.V. zbog nanošenja lakih telesnih povreda. Ona nije istakla imovinsko-pravni zahtev. U periodu između aprila 2007. i juna 2010. godine održano je ukupno četiri od deset zakazanih ročišta. Tokom celog postupka, podnositeljka se žalila na nedostatak marljivosti od strane sudova. Ona se 5. novembra 2009. godine pismenim putem obratila Drugom opštinskom sudu i Vrhovnom sudu, skrenuvši im pažnju da bi zbog kašnjenja njen krivični postupak mogao da zastari. Ona je 2. decembra i 11. novembra 2009. godine primila odgovore od dva predsednika suda u kojima su je dotični obavestili da su njene pritužbe o mogućem isteku perioda zastarelosti neosnovane. Opštinski sud je 11. juna 2010. godine okončao postupak protiv D.V. kao postupak kod kojeg je zastarelost nastupila 26. marta 2010. godine. Podnositeljka nije podnela poseban zahtev za građansku odštetu u vezi sa osnovnim incidentom.
U međuvremenu, podnositeljka je u ustavnoj žalbi koju je podnela 25. decembra 2009. godine, zatražila od Ustavnog suda Republike Srbije da spreči zastarevanje krivičnog postupka. Takođe se žalila na neefikasnost i nezakonito ponašanje suda, navodeći da bi, ukoliko bi postupak zastareo, to dovelo do dalje nekažnjivosti okrivljenog i da bi je sprečilo da ostvari svoja prava, postigne moralno zadovoljenje i ishoduje naknadu na ime svojih povreda. Ona je dalje tražila nadoknadu nematerijalne štete nastale usled postupanja sudova koji su doneli presudu, kao i za pretrpljen strah, fizičku bol, duševnu bol i štetu nanesenu njenoj časti i dostojanstvu kao posledice napada od strane komšije Pozvala se na član 32. Ustava, koji odgovara članu 6. Konvencije.
Dana 22. jula 2010. godine, Ustavni sud je utvrdio povredu njenog „prava na suđenje u razumnom roku” usled produženog trajanja postupka, zanemarujući ostale žalbe koje je iznela. Sud je utvrdio da, iako je tokom trajanja krivičnog postupka bilo nekoliko perioda sudske neaktivnosti i brojna neopravdana odlaganja, podnositeljka ni na koji način nije doprinela odlaganju postupka. Pored toga, sud je proglasio da podnositeljka ima pravo na nadoknadu nematerijalne štete, u skladu sa članom 90. Zakona o Ustavnom sudu. Odluka je poslata 28. oktobra 2010. godine. Advokat podnositeljke je 2. novembra 2010. godine podneo zahtev za naknadu štete tadašnjoj Komisiji za naknadu štete na osnovu toga što je Ustavni sud priznao povredu prava podnositeljke na pravično suđenje u iznosu oko 1.390 evra na ime naknade po raznim osnovama. U međuvremenu, 25. novembra 2010. godine, Komisija za naknadu štete je ponudila približno 185 evra na ime nematerijalne štete na koju se odnosi odluka Ustavnog suda. Podnositeljka je odbila da prihvati ponuđeni iznos, smatrajući ga nedovoljnim i ponižavajućim. Nakon toga, ona je pokrenula parnični postupak pred prvostepenim Prvim osnovnim sudom u Beogradu protiv Ministarstva pravde.
Podnositeljka se žalila, prema čl. 6, 13. i 41. Konvencije, na način na koji je vođen krivični postupak, što je efektivno rezultiralo nekažnjavanjem D.V., kao i naknadnim propustom Tužene države da joj pruži bilo kakvo obeštećenje.
Podnositeljka je tvrdila da je iskoristila sve dostupne pravne lekove, uključujući i postupak po ustavnoj žalbi, kako bi ishodovala obeštećenje, ali bez uspeha. Tvrdila je da bi za nju bilo veoma teško da dobije nadoknadu štete, posebno od države, prema presudi u svoju korist u okviru parničnog postupka u odsustvu prethodne krivične presude.
Sud konstatuje da se podnositeljka, u svojoj žalbi podnetoj Ustavnom sudu, nije izričito pozivala na članove 3. ili 8. Konvencije, niti Ustav Republike Srbije iz 2006. godine uopšte sadrži odredbu o pravu na poštovanje privatnog života koja odgovara članu 8. Konvencije. NJena ustavna žalba se u suštini odnosila samo na pravo na pravično suđenje sadržano u članu 32. Ustava, što odgovara članu 6. Konvencije. Sud ipak konstatuje da je podnositeljka podnela ustavnu žalbu čak i pre nego što je krivični postupak zastareo, prethodno upozoravajući Ustavni sud na takav ishod i tražeći od njega da to spreči. Imajući u vidu njenu formulaciju u žalbi, ona se izričito žalila na neefikasnost i nezakonito ponašanje suda, navodeći da bi, ukoliko bi postupak zastareo, to dovelo do dalje nekažnjivosti okrivljenog i da bi je sprečilo da ostvari svoja prava, postigne moralno zadovoljenje i ishoduje naknadu na ime svojih povreda. Ona je zatražila nadoknadu nematerijalne štete nastale usled postupanja predmetnik sudova, kao i za pretrpljen strah, fizičku bol, duševnu bol i štetu nanesenu njenoj časti i dostojanstvu kao posledice napada od strane komšije. Nakon što je krivični postupak obustavljen usled zastarelosti, ona je izmenila svoju žalbu, navodeći da je ostala bez ikakve zaštite dodajući i pitanje predugog trajanja krivičnog postupka. Iz ustavne žalbe podnositeljke se jasno vidi – prema načinu na koji je ustavna žalba definisana činjeničnim navodima, pravnim argumentima i konačnim zahtevom za nadoknadu štete – da se suština njenih navoda odnosila na njene pritužbe za nanetu štetu i da joj je namera bila da Ustavni sud utvrdi činjenja ili nečinjenja okrivljenog u pogledu prava i obaveza zajemčenih Ustavom. U svojoj odluci kao odgovor na tu žalbu, Ustavni sud je, zanemarujući ostale žalbe podnositeljke, smatrao da je ona pretrpela povredu svog „prava na suđenje u razumnom roku”. Sud je došao do ovog zaključka iako podnositeljka nije podnela građanski zahtev za naknadu štete u krivičnom postupku, što bi takvu žalbu u normalnim okolnostima učinilo neprihvatljivom ratione materiae prema članu 6. pred Ustavnim sudom i Sudom. Ustavni sud je utvrdio da je tokom krivičnog postupka bilo nekoliko perioda sudske neaktivnosti i nekoliko neopravdanih odlaganja postupka. Uz to, takođe je izjavio da podnositeljka ima pravo na nadoknadu nematerijalne štete.
S obzirom na navedeno, Sud nalazi da je podnositeljka Ustavnom sudu skrenula pažnju na suštinu svojih pritužbi i dala mu priliku da spreči ili ispravi navodne povrede protiv države pre nego što su ti navodi dostavljeni Sudu, iako je u određenoj meri ispitao slučaj i utvrdio povredu prava na pravično suđenje.
Imajući u vidu navedeno, Sud smatra da se, bez obzira (I) da li se zaključak Ustavnog suda može smatrati odgovarajućim priznanjem navodne povrede Konvencije, bilo izričito ili prećutno; (II) veoma dugačke postupke koje je podnositeljka morala da pokrene kako bi ishodovala nadoknadu i da li se oni mogu smatrati delotvornim pravnim lekom; i (III) visoke troškove koji su joj u tom pogledu nametnuti, stvarni iznos nadoknade koji je podnositeljki dodeljen u okolnostima ovog slučaja u svakom slučaju nije bio odgovarajući i nije predstavljao dovoljnu nadoknadu u poređenju sa iznosima dosuđenim u sličnim situacijama u praksi Suda.
Sud ponavlja da je osnovna svrha člana 8. zaštita pojedinca od proizvoljnog mešanja javnih vlasti. Međutim, ova odredba ne primorava samo državu da se uzdrži od ovakvog mešanja: pored ove pozitivne obaveze države koja se pre svega odnosi na nečinjenje, postoje i pozitivne obaveze koje su sastavni deo efektivnog poštovanja privatnog ili porodičnog života. Ove obaveze mogu obuhvatiti i usvajanje mera koje imaju za cilj da obezbede poštovanje privatnog života čak i u sferi međusobnih odnosa pojedinaca. Što se tiče primenjivosti člana 8. Konvencije, Sud primećuje da prvostepeni sud nije utvrdio činjenice vezane za sporni napad jer je krivični postupak obustavljen usled zastarevanja. Prema rečima podnositeljke, njen komšija ju je pesnicom nekoliko puta udario u lice i vukao za kosu, zbog čega je pala na tlo, a zatim nastavio dalje da je udara uz pomoć nekog muškarca dok je podnositeljka ležala na tlu. U lekarskom izveštaju bolničkog odeljenja hitne pomoći navodi se da je napad na podnositeljku rezultirao brojnim povredama glave i noge i da je izgubila nekoliko pramenova kose. Na kraju, Sud konstatuje da je podnositeljka, koja je prethodno bila izložena brojnim verbalnim napadima od strane svog komšije, navodno već podnela nekoliko krivičnih prijava protiv D.V. za uznemiravanje, ali bez uspeha. S obzirom na gore navedeno, Sud smatra da je napad kojem je podnositeljka bila izložena imao dovoljno nepovoljan uticaj na njen fizički i moralni integritet kako bi se pokrenula pozitivna obaveza države u smislu člana 8., pritom ne sugerišući da bi svi fizički sukobi i komšijski sporovi koji su rezultirali lakšim telesnim povredama uvek spadali u ovu sferu.
Podnositeljka se prituživala na dalje kršenje članova 3. i 13. Konvencije. S obzirom na to da su pritužbe podnositeljke prema čl. 3. i 13. zapravo iste kao i njena žalba koja je već razmatrana prema članu 8., i uzimajući u obzir nalaz Suda u vezi sa potonjim, Sud proglašava ranije pritužbe prihvatljivim, ali smatra da se njihova osnovanost ne mora posebno razmatrati.
Iz ovih razloga Sud jednoglasno utvrđuje da je došlo do povrede člana 8. Konvencije, kao i da nema potrebe za razmatranjem žalbi prema čl. 3. i 13. Konvencije.