Николић против Србије
Подноситељка је рођена 1965. године и живи у Београду. Дана 26. марта 2006. године, око 17 сати, комшија подноситељке, Д.В., је наводно нанео неколико удараца у пределу главе подноситељки и повукао је за косу, услед чега је она пала на тло. Д.В. је затим наводно наставио да је шутира и удара, уз помоћ пријатеља, Н.Н. Д.В. је наводно вербално злостављао подноситељку још од 2002. године, док је подноситељка у неколико наврата већ подносила кривичне пријаве полицији у вези са тим, у периоду између 2003. и 2005. године, али без успеха. Према здравственом картону подноситељке са болничког одељења хитне помоћи, подноситељка је задобила бројне повреде главе и ноге, а такође јој је исчупано и неколико праменова косе. Подноситељка је истог дана отпуштена из болнице.
Подноситељка је 20. априла 2006. године поднела приватну кривичну тужбу против Д.В. због наношења лаких телесних повреда. Она није истакла имовинско-правни захтев. У периоду између априла 2007. и јуна 2010. године одржано је укупно четири од десет заказаних рочишта. Током целог поступка, подноситељка се жалила на недостатак марљивости од стране судова. Она се 5. новембра 2009. године писменим путем обратила Другом општинском суду и Врховном суду, скренувши им пажњу да би због кашњења њен кривични поступак могао да застари. Она је 2. децембра и 11. новембра 2009. године примила одговоре од два председника суда у којима су је дотични обавестили да су њене притужбе о могућем истеку периода застарелости неосноване. Општински суд је 11. јуна 2010. године окончао поступак против Д.В. као поступак код којег је застарелост наступила 26. марта 2010. године. Подноситељка није поднела посебан захтев за грађанску одштету у вези са основним инцидентом.
У међувремену, подноситељка је у уставној жалби коју је поднела 25. децембра 2009. године, затражила од Уставног суда Републике Србије да спречи застаревање кривичног поступка. Такође се жалила на неефикасност и незаконито понашање суда, наводећи да би, уколико би поступак застарео, то довело до даље некажњивости окривљеног и да би је спречило да оствари своја права, постигне морално задовољење и исходује накнаду на име својих повреда. Она је даље тражила надокнаду нематеријалне штете настале услед поступања судова који су донели пресуду, као и за претрпљен страх, физичку бол, душевну бол и штету нанесену њеној части и достојанству као последице напада од стране комшије Позвала се на члан 32. Устава, који одговара члану 6. Конвенције.
Дана 22. јула 2010. године, Уставни суд је утврдио повреду њеног „права на суђење у разумном року” услед продуженог трајања поступка, занемарујући остале жалбе које је изнела. Суд је утврдио да, иако је током трајања кривичног поступка било неколико периода судске неактивности и бројна неоправдана одлагања, подноситељка ни на који начин није допринела одлагању поступка. Поред тога, суд је прогласио да подноситељка има право на надокнаду нематеријалне штете, у складу са чланом 90. Закона о Уставном суду. Одлука је послата 28. октобра 2010. године. Адвокат подноситељке је 2. новембра 2010. године поднео захтев за накнаду штете тадашњој Комисији за накнаду штете на основу тога што је Уставни суд признао повреду права подноситељке на правично суђење у износу око 1.390 евра на име накнаде по разним основама. У међувремену, 25. новембра 2010. године, Комисија за накнаду штете је понудила приближно 185 евра на име нематеријалне штете на коју се односи одлука Уставног суда. Подноситељка је одбила да прихвати понуђени износ, сматрајући га недовољним и понижавајућим. Након тога, она је покренула парнични поступак пред првостепеним Првим основним судом у Београду против Министарства правде.
Подноситељка се жалила, према чл. 6, 13. и 41. Конвенције, на начин на који је вођен кривични поступак, што је ефективно резултирало некажњавањем Д.В., као и накнадним пропустом Тужене државе да јој пружи било какво обештећење.
Подноситељка је тврдила да је искористила све доступне правне лекове, укључујући и поступак по уставној жалби, како би исходовала обештећење, али без успеха. Тврдила је да би за њу било веома тешко да добије надокнаду штете, посебно од државе, према пресуди у своју корист у оквиру парничног поступка у одсуству претходне кривичне пресуде.
Суд констатује да се подноситељка, у својој жалби поднетој Уставном суду, није изричито позивала на чланове 3. или 8. Конвенције, нити Устав Републике Србије из 2006. године уопште садржи одредбу о праву на поштовање приватног живота која одговара члану 8. Конвенције. Њена уставна жалба се у суштини односила само на право на правично суђење садржано у члану 32. Устава, што одговара члану 6. Конвенције. Суд ипак констатује да је подноситељка поднела уставну жалбу чак и пре него што је кривични поступак застарео, претходно упозоравајући Уставни суд на такав исход и тражећи од њега да то спречи. Имајући у виду њену формулацију у жалби, она се изричито жалила на неефикасност и незаконито понашање суда, наводећи да би, уколико би поступак застарео, то довело до даље некажњивости окривљеног и да би је спречило да оствари своја права, постигне морално задовољење и исходује накнаду на име својих повреда. Она је затражила надокнаду нематеријалне штете настале услед поступања предметник судова, као и за претрпљен страх, физичку бол, душевну бол и штету нанесену њеној части и достојанству као последице напада од стране комшије. Након што је кривични поступак обустављен услед застарелости, она је изменила своју жалбу, наводећи да је остала без икакве заштите додајући и питање предугог трајања кривичног поступка. Из уставне жалбе подноситељке се јасно види – према начину на који је уставна жалба дефинисана чињеничним наводима, правним аргументима и коначним захтевом за надокнаду штете – да се суштина њених навода односила на њене притужбе за нанету штету и да јој је намера била да Уставни суд утврди чињења или нечињења окривљеног у погледу права и обавеза зајемчених Уставом. У својој одлуци као одговор на ту жалбу, Уставни суд је, занемарујући остале жалбе подноситељке, сматрао да је она претрпела повреду свог „права на суђење у разумном року”. Суд је дошао до овог закључка иако подноситељка није поднела грађански захтев за накнаду штете у кривичном поступку, што би такву жалбу у нормалним околностима учинило неприхватљивом ratione materiae према члану 6. пред Уставним судом и Судом. Уставни суд је утврдио да је током кривичног поступка било неколико периода судске неактивности и неколико неоправданих одлагања поступка. Уз то, такође је изјавио да подноситељка има право на надокнаду нематеријалне штете.
С обзиром на наведено, Суд налази да је подноситељка Уставном суду скренула пажњу на суштину својих притужби и дала му прилику да спречи или исправи наводне повреде против државе пре него што су ти наводи достављени Суду, иако је у одређеној мери испитао случај и утврдио повреду права на правично суђење.
Имајући у виду наведено, Суд сматра да се, без обзира (I) да ли се закључак Уставног суда може сматрати одговарајућим признањем наводне повреде Конвенције, било изричито или прећутно; (II) веома дугачке поступке које је подноситељка морала да покрене како би исходовала надокнаду и да ли се они могу сматрати делотворним правним леком; и (III) високе трошкове који су јој у том погледу наметнути, стварни износ надокнаде који је подноситељки додељен у околностима овог случаја у сваком случају није био одговарајући и није представљао довољну надокнаду у поређењу са износима досуђеним у сличним ситуацијама у пракси Суда.
Суд понавља да је основна сврха члана 8. заштита појединца од произвољног мешања јавних власти. Међутим, ова одредба не приморава само државу да се уздржи од оваквог мешања: поред ове позитивне обавезе државе која се пре свега односи на нечињење, постоје и позитивне обавезе које су саставни део ефективног поштовања приватног или породичног живота. Ове обавезе могу обухватити и усвајање мера које имају за циљ да обезбеде поштовање приватног живота чак и у сфери међусобних односа појединаца. Што се тиче примењивости члана 8. Конвенције, Суд примећује да првостепени суд није утврдио чињенице везане за спорни напад јер је кривични поступак обустављен услед застаревања. Према речима подноситељке, њен комшија ју је песницом неколико пута ударио у лице и вукао за косу, због чега је пала на тло, а затим наставио даље да је удара уз помоћ неког мушкарца док је подноситељка лежала на тлу. У лекарском извештају болничког одељења хитне помоћи наводи се да је напад на подноситељку резултирао бројним повредама главе и ноге и да је изгубила неколико праменова косе. На крају, Суд констатује да је подноситељка, која је претходно била изложена бројним вербалним нападима од стране свог комшије, наводно већ поднела неколико кривичних пријава против Д.В. за узнемиравање, али без успеха. С обзиром на горе наведено, Суд сматра да је напад којем је подноситељка била изложена имао довољно неповољан утицај на њен физички и морални интегритет како би се покренула позитивна обавеза државе у смислу члана 8., притом не сугеришући да би сви физички сукоби и комшијски спорови који су резултирали лакшим телесним повредама увек спадали у ову сферу.
Подноситељка се притуживала на даље кршење чланова 3. и 13. Конвенције. С обзиром на то да су притужбе подноситељке према чл. 3. и 13. заправо исте као и њена жалба која је већ разматрана према члану 8., и узимајући у обзир налаз Суда у вези са потоњим, Суд проглашава раније притужбе прихватљивим, али сматра да се њихова основаност не мора посебно разматрати.
Из ових разлога Суд једногласно утврђује да је дошло до повреде члана 8. Конвенције, као и да нема потребе за разматрањем жалби према чл. 3. и 13. Конвенције.