Pajtić protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 20. aprila 2023. godine objavio odluku u predmetu Pajtić protiv Srbije, broj 33776/20.

Odluku je jednoglasno doneo Odbor od 3 sudije.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac), Bojan Pajtić, srpski je državljanin koji je rođen 1970. godine i živi u Novom Sadu. Profesor je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, bivši predsednik pokrajinske vlade u AP Vojvodini i nekadašnji predsednik Demokratske stranke.

Tokom 2015. godine, politički suparnik podnosioca – A.M. – koji je u to vreme bio narodni poslanik, u više navrata dao je izjave za medije da je režim podnosioca u Vojvodini kriminalan i korumpiran, te da je podnosilac „bukvalno kidnapovao“ odbornike DS i držao ih zatočene u hotelu Andrevlje u Beočinu.

Podnosilac je Osnovnom sudu u Novom Sadu podneo tužbu protiv A.M. radi naknade nematerijalne štete zbog duševnog bola od povrede časti i ugleda usled navedenih izjava u štampi, u iznosu od 500.000,00 dinara. Osnovni sud u Novom Sadu je 14. maja 2018. godine doneo presudu pod brojem P.br. 7857/2017 kojom je odbio tužbeni zahtev i obavezao tužioca da naknadi troškove postupka tuženom. U obrazloženju presude, sud je svoj stav zasnovao na tome da su granice prihvatljive kritike šire kada je reč o javnim ličnostima, u odnosu na privatna lica, naročito u kontekstu političke borbe.

Protiv ove odluke, podnosilac predstavke je podneo žalbu, pa je Apelacioni sud u Novom Sadu svojom presudom Gž.br. 2431/18 od 28. juna 2018. godine potvrdio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu i odbio žalbu tužioca, pozivajući se na praksu Evropskog suda o granicama slobode izražavanja. Zatim je podnosilac podneo reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, koji je rešenjem Rev. 4712/2018 od 4. oktobra 2018. odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

Najzad, uporedo sa postupkom po reviziji, podnosilac je ustavnu žalbu podneo protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu, zbog povrede odredaba člana 23. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je 13. februara 2020. godine doneo odluku Už. 9205/2018 kojom je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu. U svojoj odluci Ustavni sud je ponovio stavove Suda o većem stepenu tolerancije koje političari moraju da pokazuju, te je našao da su redovni sudovi pravilno odredili granice slobode izražavanja. Primenjujući trodelni test Suda, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje ljudskog dostojanstva podnosioca služilo legitimnom cilju, da je bilo srazmerno postizanju tog cilja i neophodno u demokratskom društvu, kao i da su razlozi redovnih sudova za takvo postupanje bili ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 13. jula 2020. godine.

Pozivajući se na član 8. Konvencije (pravo na zaštitu privatnog i porodičnog života), podnosilac se žalio da su domaći sudovi odbijanjem njegovog zahteva uskratili to pravo. Podnosilac se žalio da razlozi koje su naveli nacionalni sudovi nisu bili relevantni i dovoljni, da sudovi nisu pravili razliku između činjenica i vrednosnih sudova, te da nisu postigli pravičnu ravnotežu između dve suprotstavljene vrednosti, posebno njegovog prava na poštovanje privatnog života i slobodu izražavanja tužene strane.

ODLUKA SUDA

Sud je u ovoj odluci najpre ponovio odavno utvrđen stav da su čast i ugled zaštićeni Konvencijom kao deo prava na poštovanje privatnog života, ali da bi napad na iste predstavljao povredu tog prava, on mora da dosegne izvestan nivo ozbiljnosti, a na način kojim se onemogućava uživanje tog prava. Potreba za postizanjem pravične ravnoteže između slobode izražavanja (član 10. Konvencije) i prava na poštovanje privatnog života (član 8. Konvencije) naročito je naglašena.

Kriterijumi za postizanje ove ravnoteže, prema praksi Suda, su: doprinos raspravi od javnog interesa; koliko je poznata osoba na koju se odnosi informacija; postupci te osobe pre objavljivanja; oblik, sadržina i posledice objavljivanja; kao i osobenosti činjeničnog stanja datog slučaja. Ako su nacionalni sudovi na osnovu ovih kriterijuma pristupili uravnoteženju suprotstavljenih prava, Sud ne bi trebalo da svojim stavom zamenjuje njihove, tj. potrebni su vrlo bitni razlozi da bi to učinio.

Zatim je Sud utvrdio da se izjave A.M. nisu odnosile na privatan život podnosioca, da su bile deo rasprave od javnog interesa, te da izjave narodnih poslanika (bilo da su date u Narodnoj skupštini ili van nje) predstavljaju političko izražavanje par excellance, koje uživa naročitu zaštitu. Činjenica da je podnosilac političar znači da je on dužan da pokazuje veći stepen tolerancije, jer se svesno i neizbežno izlaže kritici svake svoje reči i dela. U vezi s time, Sud je konstatovao da je podnosilac dovoljno dugo u politici da se navikne na ovaj „stil komunikacije“, te da je sâm davao slične izjave o A.M.

Posebnu pažnju Sud je posvetio pitanju koliko je dokaza o istinitosti potrebno da bi se neko odbranio od optužbe da su njegove izjave klevetničke. Naime, Sud je našao da neko ko je uključen u javnu raspravu ne mora da ispuni zahtevniji standard od „pažnje primerene okolnostima“, tj. da obaveza dokazivanja istinitosti je preterano ograničenje slobode izražavanja u takvim slučajevima. Činjenica da A.M. nije novinar, niti bilo šta slično, znači da on ne mora da se pridržava njihovih pravila struke, te da su brojni navodi u medijima koje je istakao u svoju odbranu dovoljan osnov za njegove izjave. Navodi podnosioca o tome kako u Srbiji ne postoji sloboda medija i da su svi mediji „režimski“ nisu bili od značaja za postupak.

Naposletku, Sud je zaključio da su nacionalni sudovi osnovano obrazložili da je slobodi izražavanja A.M. trebalo dati prednost u odnosu na prava podnosioca, te da iz toga proizlazi da domaći sudovi nisu prekoračili polje slobodne procene koje im u ovakvim slučajevima pripada.

Stoga je predstavka podnosioca proglašena neprihvatljivom zbog očigledne neosnovanosti.