Пајтић против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) je 20. априла 2023. године објавио одлуку у предмету Пајтић против Србије, број 33776/20.

Одлуку је једногласно донео Одбор од 3 судије.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац), Бојан Пајтић, српски је држављанин који је рођен 1970. године и живи у Новом Саду. Професор је на Правном факултету Универзитета у Новом Саду, бивши председник покрајинске владе у АП Војводини и некадашњи председник Демократске странке.

Током 2015. године, политички супарник подносиоца – А.М. – који је у то време био народни посланик, у више наврата дао је изјаве за медије да је режим подносиоца у Војводини криминалан и корумпиран, те да је подносилац „буквално киднаповао“ одборнике ДС и држао их заточене у хотелу Андревље у Беочину.

Подносилац je Основном суду у Новом Саду поднео тужбу против А.М. ради накнаде нематеријалне штете због душевног бола од повреде части и угледа услед наведених изјава у штампи, у износу од 500.000,00 динара. Основни суд у Новом Саду је 14. маја 2018. године донео пресуду под бројем П.бр. 7857/2017 којом је одбио тужбени захтев и обавезао тужиоца да накнади трошкове поступка туженом. У образложењу пресуде, суд је свој став засновао на томе да су границе прихватљиве критике шире када je реч о јавним личностима, у односу на приватна лица, нарочито у контексту политичке борбе.

Против ове одлуке, подносилац представке је поднео жалбу, па је Апелациони суд у Новом Саду својом пресудом Гж.бр. 2431/18 од 28. јуна 2018. године потврдио пресуду Основног суда у Новом Саду и одбио жалбу тужиоца, позивајући се на праксу Европског суда о границама слободе изражавања. Затим је подносилац поднео ревизију Врховном касационом суду, који је решењем Рев. 4712/2018 од 4. октобра 2018. одбацио ревизију као недозвољену.

Најзад, упоредо са поступком по ревизији, подносилац је уставну жалбу поднео против пресуде Апелационог суда у Новом Саду, због повреде одредаба члана 23. став 1. и члана 36. став 1. Устава.

Уставни суд је 13. фебруара 2020. године донео одлуку Уж. 9205/2018 којом је одбио уставну жалбу као неосновану. У својој одлуци Уставни суд је поновио ставове Суда о већем степену толеранције које политичари морају да показују, те је нашао да су редовни судови правилно одредили границе слободе изражавања. Примењујући троделни тест Суда, Уставни суд је утврдио да је ограничење људског достојанства подносиоца служило легитимном циљу, да је било сразмерно постизању тог циља и неопходно у демократском друштву, као и да су разлози редовних судова за такво поступање били уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 13. јула 2020. године.

Позивајући се на члан 8. Конвенције (право на заштиту приватног и породичног живота), подносилац се жалио да су домаћи судови одбијањем његовог захтева ускратили то право. Подносилац се жалио да разлози које су навели национални судови нису били релевантни и довољни, да судови нису правили разлику између чињеница и вредносних судова, те да нису постигли правичну равнотежу између две супротстављене вредности, посебно његовог права на поштовање приватног живота и слободу изражавања тужене стране.

ОДЛУКА СУДА

Суд је у овој одлуци најпре поновио одавно утврђен став да су част и углед заштићени Конвенцијом као део права на поштовање приватног живота, али да би напад на исте представљао повреду тог права, он мора да досегне известан ниво озбиљности, а на начин којим се онемогућава уживање тог права. Потреба за постизањем правичне равнотеже између слободе изражавања (члан 10. Конвенције) и права на поштовање приватног живота (члан 8. Конвенције) нарочито је наглашена.

Критеријуми за постизање ове равнотеже, према пракси Суда, су: допринос расправи од јавног интереса; колико је позната особа на коју се односи информација; поступци те особе пре објављивања; облик, садржина и последице објављивања; као и особености чињеничног стања датог случаја. Ако су национални судови на основу ових критеријума приступили уравнотежењу супротстављених права, Суд не би требало да својим ставом замењује њихове, тј. потребни су врло битни разлози да би то учинио.

Затим је Суд утврдио да се изјаве А.М. нису односиле на приватан живот подносиоца, да су биле део расправе од јавног интереса, те да изјаве народних посланика (било да су дате у Народној скупштини или ван ње) представљају политичко изражавање par excellance, које ужива нарочиту заштиту. Чињеница да је подносилац политичар значи да је он дужан да показује већи степен толеранције, јер се свесно и неизбежно излаже критици сваке своје речи и дела. У вези с тиме, Суд је констатовао да је подносилац довољно дуго у политици да се навикне на овај „стил комуникације“, те да је сâм давао сличне изјаве о А.М.

Посебну пажњу Суд је посветио питању колико је доказа о истинитости потребно да би се неко одбранио од оптужбе да су његове изјаве клеветничке. Наиме, Суд је нашао да неко ко је укључен у јавну расправу не мора да испуни захтевнији стандард од „пажње примерене околностима“, тј. да обавеза доказивања истинитости је претерано ограничење слободе изражавања у таквим случајевима. Чињеница да А.М. није новинар, нити било шта слично, значи да он не мора да се придржава њихових правила струке, те да су бројни наводи у медијима које је истакао у своју одбрану довољан основ за његове изјаве. Наводи подносиоца о томе како у Србији не постоји слобода медија и да су сви медији „режимски“ нису били од значаја за поступак.

Напослетку, Суд је закључио да су национални судови основано образложили да је слободи изражавања А.М. требало дати предност у односу на права подносиоца, те да из тога произлази да домаћи судови нису прекорачили поље слободне процене које им у оваквим случајевима припада.

Стога је представка подносиоца проглашена неприхватљивом због очигледне неоснованости.