Radiodifuzno preduzeće B92

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 5. septembra 2023. godine objavio presudu u predmetu RDP B92 protiv Srbije kojom je utvrdio povredu slobode izražavanja iz člana 10. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac predstavke (u daljem tekstu: podnosilac) je preduzeće iz Srbije, medijsko privredno društvo koje je vlasnik televizijskog kanala TV B92 i internet portala B92.net.

Tokom neutvrđenog perioda pre 27. novembra 2011. godine, novinari podnosioca sproveli su novinarsko istraživanje za dokumentarnu televizijsku seriju „Insajder – Kupoprodaja zdravlja“, koja se odnosi na nabavku vakcine AH1N1 2009. godine. Prilikom istraživanja, glavni urednik informativnog programa podnosioca je od dva policajca dobio „službenu belešku“ br. 14/11, izrađenu od strane Odseka za borbu protiv korupcije (OBPK) 13. septembra 2011. godine.

U toj belešci je izneto viđenje slučaja službenika OBPK-a, da postoji osnovana sumnja da je više osoba učinilo krivično delo zloupotrebe službenog položaja, sa namerom da favorizuju preduzeće J., kako bi se istom dodelio povlašćeni položaj i omogućilo sticanje finansijske dobiti. Među tim osobama nabrojana je pomoćnica ministra zdravlja, u vezi s kojom je navedeno da postoji osnovana sumnja da je prikrivala bitne činjenice, vodila „tajne pregovore“ i naredila podređenom da krivotvori izveštaj. U „službenoj belešci“ je takođe navedeno da tužioci nisu prihvatili predlog OBPK-a, jer su smatrali da nedostaje dokaza za pokretanje istrage u pogledu zaposlenih u Ministarstvu zdravlja. Dodatne konsultacije nadležnih organa su održane u Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal i od 14 osoba na koje se tada sumnjalo, na kraju je podneta krivična prijava protiv samo tri osobe, koje su uhapšene.

Tokom novembra i decembra 2011. godine, na kanalu TV B92, više puta je emitovan istraživački serijal „Insajder – kupoprodaja zdravlja“ koji se odnosi na nabavku vakcine AH1N1 2009. godine, dok je u vezi s time na B92.net u elektronskoj formi objavljeno više novinarskih članaka: „Insajder – selektivna pravda“, „Ministarstvo reaguje na Insajder“ i dr. Tim prilikama, podnosilac je ponavljao navode iz „službene beleške“ ističući ime i fotografiju Z.P. i spekulisao da su neka lica, uključujući Z.P, izbegla krivičnu odgovornost zbog položaja u vlasti.

Z.P. je potom zatražila da podnosilac objavi demant informacije, ali je podnosilac objavio samo deo koji se odnosi na nameru Z.P. da pokrene postupak protiv njega. Taj parnični postupak je pokrent 27. aprila 2012. godine tužbom u kojoj je Z.P. tražila naknadu nematerijalne štete za duševnu bol usled povrede časti i ugleda, sa zahtevom da se članak ukloni i objavi presuda. Postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1720/2014 od 5. juna 2014, usvajanjem tužbenih zahteva Z.P.

Podnosilac je zatim podneo ustavnu žalbu, koju je Ustavni sud odbio odlukom Už. 6434/2014 od 18. maja 2016. Ustavni sud je u svojoj odluci ponovio stavove Suda da redovni sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, kao i da bi mediji načelno trebalo da imaju pravo da se pozivaju na sadržaj službenih izveštaja bez sprovođenja prethodnog nezavisnog istraživanja, bar kada doprinosi javnoj raspravi o pitanjima od legitimnog interesa. Međutim, slažući se s ocenama redovnih sudova, Ustavni sud je našao da službena beleška nije dokument državnog organa i da zaključci o nedozvoljenom pritisku na organe krivičnog gonjenja do kojih su novinari došli na osnovu te beleške nisu osnovani. Primenjujući trodelni test Suda, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode izražavanja podnosioca služilo legitimnom cilju, da je bilo srazmerno postizanju tog cilja i neophodno u demokratskom društvu, kao i da su razlozi redovnih sudova za takvo postupanje bili ustavnopravno prihvatljivi, relevantni i dovoljni.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Pozivajući se na član 10. Konvencije (sloboda izražavanja), podnosilac se žalio da su domaći sudovi usvajanjem tužbenog zahteva Z.P. njemu uskratili to pravo. Podnosilac se žalio da razlozi koje su naveli domaći sudovi nisu bili relevantni i dovoljni, da sudovi nisu pravili razliku između činjenica i vrednosnih sudova, te da nisu postigli pravičnu ravnotežu između dve suprotstavljene vrednosti, posebno prava na poštovanje privatnog života i slobodu izražavanja.

Predstavka je podneta Sudu 9. novembra 2016. godine.

ODLUKA SUDA

Sud je prvo utvrdio da je u ovom slučaju nesporno došlo do ograničenja slobode izražavanja, kao i da je ono bilo zasnovano na dostupnim, jasnim i predvidivim zakonima i da je služilo legitimnom cilju zaštite prava drugih. Ono što je bilo sporno jeste da li je to ograničenje bilo „neophodno u demokratskom društvu“.

Zatim je Sud ponovio odavno utvrđen stav da su čast i ugled zaštićeni Konvencijom kao deo prava na poštovanje privatnog života, ali da bi napad na iste predstavljao povredu tog prava, on mora da dosegne izvestan nivo ozbiljnosti, a na način kojim se onemogućava uživanje tog prava. Potreba za postizanjem pravične ravnoteže između slobode izražavanja (iz člana 10. Konvencije) i prava na poštovanje privatnog života (iz člana 8. Konvencije) naročito je naglašena.

Kriterijumi za postizanje ove ravnoteže, prema praksi Suda, su: doprinos raspravi od javnog interesa; koliko je poznata osoba na koju se odnosi informacija; postupci te osobe pre objavljivanja; metodi prikupljanja informacija i njihova istinitost; oblik, sadržina i posledice objavljivanja; kao i osobenosti činjeničnog stanja datog slučaja.

Sledeći ove kriterijume, Sud je prvo utvrdio da je Ustavni sud već prihvatio da su objavljene informacije doprinele javnoj raspravi i da Z.P. kao javni funkcioner treba da pokazuje veći stepen tolerancije. Iako je Sud smatrao da ponašanje Z.P. pre objavljivanja članka nije od značaja, mnogo veću pažnju je posvetio pitanju metoda prikupljanja informacija i njene istinitosti. Najpre se Sud složio sa domaćim sudovima da „službena beleška“ nije bila zvanični dokument, ali je utvrdio da uprkos tome, korišćenje takvog dokumenta spada u delokrug slobodne istrage svojstvene praksi profesije novinarstva.

U pogledu istinitosti činjenica, Sud je pošao od načelnog razlikovanja činjeničnih tvrdnji od vrednosnih sudova i utvrdio je da domaći sudovi nisu neke od izjava tretirali kao vrednosne sudove i tražili osnove za njih u „službenoj belešci“. Načelno, Sud je našao da su novinari podnosioca postupali u dobroj veri i sa pažnjom koja se očekuje od odgovornog novinara.

Kada je obrazlagao oblik, sadržinu i posledice objavljivanja informacija, Sud je naglasio da je u vreme objavljivanja policijska istraga dostigla „završnu fazu“ i da su sve neophodne provere sprovedene, kao i da domaći sudovi nisu zauzeli stav da je objavljivanje dotične informacije sa sobom povlačilo inherentni rizik da se na bilo koji način utiče na tok postupka, odnosno da je ometalo pravo Z.P. na pretpostavku nevinosti.

Iako je našao da je podnosiocu nametnuta dosta skromna sankcija, Sud je ponavio da, kada su u pitanju novčane kazne, relativno umerena priroda ove vrste sankcija ne bi bila dovoljna da negira rizik od zamrzavajućeg efekata na ostvarivanje slobode izražavanja. Naglašeno je i da moraju postojati izuzetne okolnosti da bi mediji bili legitimno obavezni da objave presudu ili uklone članak u slučaju klevete.

Naposletku, Sud je zaključio da su domaći sudovi prekoračili usko polje procene koje im je dato ograničavanjem diskusije o pitanjima od javnog interesa, pa da se stoga mora zaključiti da je uplitanje bilo nesrazmerno cilju kojem se težilo i da nije „neophodno u demokratskom društvu“ u smislu člana 10. stav 2. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiociu isplati 2.740 eura (EUR) na ime naknade materijalne štete, 2.500 eura (EUR) na ime naknade nematerijalne štete i 2.400 evra EUR u pogledu troškova postupka.