Радиодифузно предузеће Б92

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) je 5. септембра 2023. године објавио пресуду у предмету РДП Б92 против Србије којом је утврдио повреду слободе изражавања из члана 10. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).

Пресуду је једногласно донело Веће од 7 судија.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац представке (у даљем тексту: подносилац) је предузеће из Србије, медијско привредно друштво које је власник телевизијског канала ТВ Б92 и интернет портала B92.net.

Током неутврђеног периода пре 27. новембра 2011. године, новинари подносиоца спровели су новинарско истраживање за документарну телевизијску серију „Инсајдер – Купопродаја здравља“, која се односи на набавку вакцине AH1N1 2009. године. Приликом истраживања, главни уредник информативног програма подносиоца је од два полицајца добио „службену белешку“ бр. 14/11, израђену од стране Одсека за борбу против корупције (ОБПК) 13. септембра 2011. године.

У тој белешци је изнето виђење случаја службеника ОБПК-а, да постоји основана сумња да је више особа учинило кривично дело злоупотребе службеног положаја, са намером да фаворизују предузеће Ј., како би се истом доделио повлашћени положај и омогућило стицање финансијске добити. Међу тим особама набројана је помоћница министра здравља, у вези с којом је наведено да постоји основана сумња да је прикривала битне чињенице, водила „тајне преговоре“ и наредила подређеном да кривотвори извештај. У „службеној белешци“ је такође наведено да тужиоци нису прихватили предлог ОБПК-а, јер су сматрали да недостаје доказа за покретање истраге у погледу запослених у Министарству здравља. Додатне консултације надлежних органа су одржане у Специјалном тужилаштву за организовани криминал и од 14 особа на које се тада сумњало, на крају је поднета кривична пријава против само три особе, које су ухапшене.

Током новембра и децембра 2011. године, на каналу ТВ Б92, више пута је емитован истраживачки серијал „Инсајдер – купопродаја здравља“ који се односи на набавку вакцине AH1N1 2009. године, док је у вези с тиме на B92.net у електронској форми објављено више новинарских чланака: „Инсајдер – селективна правда“, „Министарство реагује на Инсајдер“ и др. Тим приликама, подносилац је понављао наводе из „службене белешке“ истичући име и фотографију З.П. и спекулисао да су нека лица, укључујући З.П, избегла кривичну одговорност због положаја у власти.

З.П. је потом затражила да подносилац објави демант информације, али је подносилац објавио само део који се односи на намеру З.П. да покрене поступак против њега. Тај парнични поступак је покрент 27. априла 2012. године тужбом у којој је З.П. тражила накнаду нематеријалне штете за душевну бол услед повреде части и угледа, са захтевом да се чланак уклони и објави пресуда. Поступак је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1720/2014 од 5. јуна 2014, усвајањем тужбених захтева З.П.

Подносилац је затим поднео уставну жалбу, коју је Уставни суд одбио одлуком Уж. 6434/2014 од 18. маја 2016. Уставни суд је у својој одлуци поновио ставове Суда да редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, као и да би медији начелно требало да имају право да се позивају на садржај службених извештаја без спровођења претходног независног истраживања, бар када доприноси јавној расправи о питањима од легитимног интереса. Међутим, слажући се с оценама редовних судова, Уставни суд је нашао да службена белешка није документ државног органа и да закључци о недозвољеном притиску на органе кривичног гоњења до којих су новинари дошли на основу те белешке нису основани. Примењујући троделни тест Суда, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подносиоца служило легитимном циљу, да је било сразмерно постизању тог циља и неопходно у демократском друштву, као и да су разлози редовних судова за такво поступање били уставноправно прихватљиви, релевантни и довољни.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Позивајући се на члан 10. Конвенције (слобода изражавања), подносилац се жалио да су домаћи судови усвајањем тужбеног захтева З.П. њему ускратили то право. Подносилац се жалио да разлози које су навели домаћи судови нису били релевантни и довољни, да судови нису правили разлику између чињеница и вредносних судова, те да нису постигли правичну равнотежу између две супротстављене вредности, посебно права на поштовање приватног живота и слободу изражавања.

Представка је поднета Суду 9. новембра 2016. године.

ОДЛУКА СУДА

Суд је прво утврдио да је у овом случају неспорно дошло до ограничења слободе изражавања, као и да је оно било засновано на доступним, јасним и предвидивим законима и да је служило легитимном циљу заштите права других. Оно што је било спорно јесте да ли је то ограничење било „неопходно у демократском друштву“.

Затим је Суд поновио одавно утврђен став да су част и углед заштићени Конвенцијом као део права на поштовање приватног живота, али да би напад на исте представљао повреду тог права, он мора да досегне известан ниво озбиљности, а на начин којим се онемогућава уживање тог права. Потреба за постизањем правичне равнотеже између слободе изражавања (из члана 10. Конвенције) и права на поштовање приватног живота (из члана 8. Конвенције) нарочито је наглашена.

Критеријуми за постизање ове равнотеже, према пракси Суда, су: допринос расправи од јавног интереса; колико је позната особа на коју се односи информација; поступци те особе пре објављивања; методи прикупљања информација и њихова истинитост; облик, садржина и последице објављивања; као и особености чињеничног стања датог случаја.

Следећи ове критеријуме, Суд је прво утврдио да је Уставни суд већ прихватио да су објављене информације допринеле јавној расправи и да З.П. као јавни функционер треба да показује већи степен толеранције. Иако је Суд сматрао да понашање З.П. пре објављивања чланка није од значаја, много већу пажњу је посветио питању метода прикупљања информација и њене истинитости. Најпре се Суд сложио са домаћим судовима да „службена белешка“ није била званични документ, али је утврдио да упркос томе, коришћење таквог документа спада у делокруг слободне истраге својствене пракси професије новинарства.

У погледу истинитости чињеница, Суд је пошао од начелног разликовања чињеничних тврдњи од вредносних судова и утврдио је да домаћи судови нису неке од изјава третирали као вредносне судове и тражили основе за њих у „службеној белешци“. Начелно, Суд је нашао да су новинари подносиоца поступали у доброј вери и са пажњом која се очекује од одговорног новинара.

Када је образлагао облик, садржину и последице објављивања информација, Суд је нагласио да је у време објављивања полицијска истрага достигла „завршну фазу“ и да су све неопходне провере спроведене, као и да домаћи судови нису заузели став да је објављивање дотичне информације са собом повлачило инхерентни ризик да се на било који начин утиче на ток поступка, односно да је ометало право З.П. на претпоставку невиности.

Иако је нашао да је подносиоцу наметнута доста скромна санкција, Суд је понавио да, када су у питању новчане казне, релативно умерена природа ове врсте санкција не би била довољна да негира ризик од замрзавајућег ефеката на остваривање слободе изражавања. Наглашено је и да морају постојати изузетне околности да би медији били легитимно обавезни да објаве пресуду или уклоне чланак у случају клевете.

Напослетку, Суд је закључио да су домаћи судови прекорачили уско поље процене које им је дато ограничавањем дискусије о питањима од јавног интереса, па да се стога мора закључити да је уплитање било несразмерно циљу којем се тежило и да није „неопходно у демократском друштву“ у смислу члана 10. став 2. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоциу исплати 2.740 еура (EUR) на име накнаде материјалне штете, 2.500 еура (EUR) на име накнаде нематеријалне штете и 2.400 евра EUR у погледу трошкова поступка.