Radonjić i Romić protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 4. aprila 2023. godine objavio presudu u predmetu Radonjić i Romić protiv Srbije kojom je utvrdio povredu člana 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), i to člana 5. stav 3. (pravo na slobodu i bezbednost) i člana 5. stav 4. (pravo da sud brzo odluči o zakonitosti pritvora).

Presudu je jednoglasno donelo Veće od 7 sudija i ona je postala pravnosnažna 4. jula 2023. godine.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci predstavke, gospodin Milan Radonjić i gospodin Ratko Romić, srpski su državljani, rođeni 1959. odnosno 1963. godine, i žive u Beogradu. Oni su bivši službenici Državne bezbednosti.

U toku NATO bombardovanja, 1999. godine, ubijen je gospodin Slavko Ćuruvija, uticajni srpski novinar i novinski izdavač. Smatralo se da je jedan od motiva ubistva gospodina Slavka Ćuruvije bila njegova javna kritika politike tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.

Vlada Srbije je u januaru 2013. godine formirala Komisiju za istraživanje ubistava novinara koja je svojom kampanjom privukla veliku pažnju medija podsećajući na nerešene slučajeve, uključujući slučaj ubistva novinara Slavka Ćuruvije.

U svetlu prethodnih okolnosti, dana 14. januara 2014. godine, podnosioci su lišeni slobode sa još dva lica pod sumnjom za ubistvo gospodina Slavka Ćuruvije. Sumnja je zasnovana na obimnim dokazima dobijenim tokom istrage, uključujući presretnute komunikacije i izjave svedoka.

Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 15. januara 2014. godine podnosiocima odredio pritvor zbog postojanja okolnosti koje su ukazivale na opasnosti od bekstva, zbog postojanja osobitih okolnosti koje su ukazivale na opasnost da će ometati postupak uticanjem na svedoke i zbog toga što su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela za koje su optuženi doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U periodu od 19. juna 2014. do 6. jula 2017. godine je pritvor podnosiocima produžavan samo zbog prirode i težine optužbi koje su dovele do uznemirenja javnosti. Dana 6. jula 2017. godine je prema podnosiocima pritvor ukinut i određen im je „kućni pritvor“ (zabrana napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora).

Podnosioci su protiv rešenja o određivanju i svih rešenja o produženju pritvora izjavili ustavne žalbe povodom kojih je Ustavni sud odlučivao. Ustavni sud je, pored ostalih, doneo odluku Už-3518/2015 kojom je utvrdio da je podnosiocima nakon 3. aprila 2015. godine povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, jer u osporenim rešenjima nisu navedeni dovoljni razlozi za produženje istog, odnosno jer se „protekom vremena stepen uznemirenja javnosti mora dodatno obrazložiti i razlozi za pritvor po ovom osnovu upotpuniti“. Ustavni sud nije podnosiocima povodom utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava utvrdio i pravo na naknadu nematerijalne štete ocenivši da se „ pravično zadovoljenje u ovom slučaju ostvaruje samim utvrđivanjem povrede prava, imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe pravo na naknadu štete mogu ostvariti u posebnom postupku, ukoliko se steknu uslovi za primenu odredaba Glave XXV Zakonika o krivičnom postupku“.

Podnosioci su oglašeni krivim i osuđeni su na zatvorske kazne od 30 (gospodin Radonjić) i 20 godina (gospodin Romić). Postupak po žalbi je u toku.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Pozivajući se na odredbe člana 5. st. 3. i 4. Konvencije, podnosioci su se prituživali da su određivanje, produženje i dužina trajanja njihovog pritvora bili proizvoljni, prekomerni i neosnovani, kao i da postupak pred Ustavnim Sud nije ispunio zahtev brzog odlučivanja utvrđen Konvencijom.

Predstavka je podneta Evropskom sudu za ljudska prava 28. juna 2016. godine.

ODLUKA SUDA

• član 5. stav 3. Konvencije

Sud je utvrdio da su, generalno, nacionalni sudovi (Viši i Apelacioni sud u Beogradu – Posebna Odeljenja) vršili detaljnu procenu svih relevantnih okolnosti, u redovnim intervalima, u vezi sa daljim pritvorom podnosilaca. Svoja obrazloženja su tokom vremena uskladili sa razvojem situacije u predmetu, a sve radi provere da li i dalje postoje svi razlozi zbog kojih je pritvor prvobitno određen. U tom smislu, Sud je prihvatio da su dâti razlozi za pritvor podnosilaca do 3. aprila 2015. godine (u kome su do tada bili godinu dana i dva meseca), a kako je to utvrdio i Ustavni sud, bili opravdani.

Nadalje, Sud se složio sa Ustavnim sudom da nakon 3. aprila 2015. godine razlozi za produženje pritvora prema podnosiocima zbog uzmemirenja javnosti nisu bili dovoljni.

Međutim, iako je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnosilaca na ograničeno trajanje pritvora (u periodu od 3. aprila 2015. do 6. jula 2017. godine), Sud je konstatovao da im Ustavni sud nije dosudio nikakvu naknadu.

Stoga je Sud odbacio prigovor Vlade da podnosioci više nemaju status žrtve, te je utvrdio da je došlo do povrede člana 5. stav 3. Konvencije.

• član 5. stav 4. Konvencije

Sud je konstatovao da je postupak odlučivanja po ustavnoj žalbi podnosilaca trajao više od dve godine (od 28. maja 2015. godine - kada su izjavili ustavnu žalbu - do 10. januara 2018. godine – kada im je odluka Ustavnog suda dostavljena).

Sud je ocenio da nije bilo posebnih okolnosti koje bi opravdale odlučivanje Ustavnog suda od dve godine o pitanjima koja su bila relativno jednostavna. Takođe, Sud je ocenio da ni preopterećenost Ustavnog suda ovaj vremenski period ne može opradati u konkretnom slučaju.

Imajući u vidu navedeno, Sud je našao da se period odlučivanja o zakonitosti pritvora od preko dve godine ne može smatrati „brzim“ u smislu člana 5. stav 4. Konvencije, zbog čega je utvrdio povredu ovog člana.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da podnosiocima isplati po 1.000,00 EUR na ime naknade nematerijalne štete.