Радоњић и Ромић против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 4. априла 2023. године објавио пресуду у предмету Радоњић и Ромић против Србије којом је утврдио повреду члана 5. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), и то члана 5. став 3. (право на слободу и безбедност) и члана 5. став 4. (право да суд брзо одлучи о законитости притвора).

Пресуду је једногласно донело Веће од 7 судија и она је постала правноснажна 4. јула 2023. године.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци представке, господин Милан Радоњић и господин Ратко Ромић, српски су држављани, рођени 1959. односно 1963. године, и живе у Београду. Они су бивши службеници Државне безбедности.

У току НАТО бомбардовања, 1999. године, убијен је господин Славко Ћурувија, утицајни српски новинар и новински издавач. Сматрало се да је један од мотива убиства господина Славка Ћурувије била његова јавна критика политике тадашњег председника Слободана Милошевића.

Влада Србије је у јануару 2013. године формирала Комисију за истраживање убистава новинара која је својом кампањом привукла велику пажњу медија подсећајући на нерешене случајеве, укључујући случај убиства новинара Славка Ћурувије.

У светлу претходних околности, дана 14. јануара 2014. године, подносиоци су лишени слободе са још два лица под сумњом за убиство господина Славка Ћурувије. Сумња је заснована на обимним доказима добијеним током истраге, укључујући пресретнуте комуникације и изјаве сведока.

Виши суд у Београду – Посебно одељење је 15. јануара 2014. године подносиоцима одредио притвор због постојања околности које су указивале на опасности од бекства, због постојања особитих околности које су указивале на опасност да ће ометати поступак утицањем на сведоке и због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела за које су оптужени довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.

У периоду од 19. јуна 2014. до 6. јула 2017. године је притвор подносиоцима продужаван само због природе и тежине оптужби које су довеле до узнемирења јавности. Дана 6. јула 2017. године је према подносиоцима притвор укинут и одређен им је „кућни притвор“ (забрана напуштања стана уз примену електронског надзора).

Подносиоци су против решења о одређивању и свих решења о продужењу притвора изјавили уставне жалбе поводом којих је Уставни суд одлучивао. Уставни суд је, поред осталих, донео одлуку Уж-3518/2015 којом је утврдио да је подносиоцима након 3. априла 2015. године повређено право на ограничено трајање притвора, јер у оспореним решењима нису наведени довољни разлози за продужење истог, односно јер се „протеком времена степен узнемирења јавности мора додатно образложити и разлози за притвор по овом основу употпунити“. Уставни суд није подносиоцима поводом утврђене повреде Уставом зајемченог права утврдио и право на накнаду нематеријалне штете оценивши да се „ правично задовољење у овом случају остварује самим утврђивањем повреде права, имајући у виду да подносиоци уставне жалбе право на накнаду штете могу остварити у посебном поступку, уколико се стекну услови за примену одредаба Главе XXV Законика о кривичном поступку“.

Подносиоци су оглашени кривим и осуђени су на затворске казне од 30 (господин Радоњић) и 20 година (господин Ромић). Поступак по жалби је у току.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Позивајући се на одредбе члана 5. ст. 3. и 4. Конвенције, подносиоци су се притуживали да су одређивање, продужење и дужина трајања њиховог притвора били произвољни, прекомерни и неосновани, као и да поступак пред Уставним Суд није испунио захтев брзог одлучивања утврђен Конвенцијом.

Представка је поднета Европском суду за људска права 28. јуна 2016. године.

ОДЛУКА СУДА

• члан 5. став 3. Конвенције

Суд је утврдио да су, генерално, национални судови (Виши и Апелациони суд у Београду – Посебна Одељења) вршили детаљну процену свих релевантних околности, у редовним интервалима, у вези са даљим притвором подносилаца. Своја образложења су током времена ускладили са развојем ситуације у предмету, а све ради провере да ли и даље постоје сви разлози због којих је притвор првобитно одређен. У том смислу, Суд је прихватио да су дâти разлози за притвор подносилаца до 3. априла 2015. године (у коме су до тада били годину дана и два месеца), а како је то утврдио и Уставни суд, били оправдани.

Надаље, Суд се сложио са Уставним судом да након 3. априла 2015. године разлози за продужење притвора према подносиоцима због узмемирења јавности нису били довољни.

Међутим, иако је Уставни суд утврдио повреду права подносилаца на ограничено трајање притвора (у периоду од 3. априла 2015. до 6. јула 2017. године), Суд је констатовао да им Уставни суд није досудио никакву накнаду.

Стога је Суд одбацио приговор Владе да подносиоци више немају статус жртве, те је утврдио да је дошло до повреде члана 5. став 3. Конвенције.

• члан 5. став 4. Конвенције

Суд је констатовао да је поступак одлучивања по уставној жалби подносилаца трајао више од две године (од 28. маја 2015. године - када су изјавили уставну жалбу - до 10. јануара 2018. године – када им је одлука Уставног суда достављена).

Суд је оценио да није било посебних околности које би оправдале одлучивање Уставног суда од две године о питањима која су била релативно једноставна. Такође, Суд је оценио да ни преоптерећеност Уставног суда овај временски период не може опрадати у конкретном случају.

Имајући у виду наведено, Суд је нашао да се период одлучивања о законитости притвора од преко две године не може сматрати „брзим“ у смислу члана 5. став 4. Конвенције, због чега је утврдио повреду овог члана.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да подносиоцима исплати по 1.000,00 EUR на име накнаде нематеријалне штете.