S.B. i drugi protiv Srbije
Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 21. maja i 27. avgusta 2024. godine doneo, a 19. septembra iste godine objavio odluku u predmetu S. B. i dr. protiv Srbije, broj 22463/17.
Odluku je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.
|
Predmet se odnosi na uslove života i slobodu kretanja podnosilaca tokom njihovog boravka u Prihvatnom centru u Preševu u periodu od decembra 2016. do kraja maja 2017. godine. Podnosioci su se prituživali da životni uslovi u prihvatnom centru nisu pružali minimum privatnosti, osnovnih životnih potreba, adekvatne ishrane i medicinske nege. Takođe, prituživali su se da su bili lišeni slobode jer im je ograničena sloboda kretanja, budući da su morali da traže dozvolu od uprave prihvatnog centra kako bi isti napustili. Konačno, istakli su da nisu imali na raspolaganju bilo koji pravni lek koji bi im pred domaćim organima omogućio da ostavare svoja prava. |
OKOLNOSTI SLUČAJA
Podnosioci predstavke, šestočlana porodica izbegla iz Avganistana, nalazili su se u Prihvatnom centru u Preševu od 11. decembra 2016. do 30. maja 2017. godine kada su prebačeni u Prihvatni centar u Vranju.
Od nepoznatog datuma 2018. godine podnosioci žive u Švajcarskoj.
Prema njihovim tvrdnjama, uslovi boravka u Prihvatnom centru u Preševu su bili toliko loši da se mogu smatrati mučenjem i nečovečnim postupanjem. Izjavili su da su prvobitno bili primorani da borave u šatoru, a zatim u prostoriji sa 200 ljudi gde je ćebad korišćena kako bi se prostor pregradio i obezbedila ikakva privatnost, da je hrana koju je centar obezbeđivao bila lošeg kvaliteta, da im nije pružena medicinska nega za različita stanja (povrede zadobijene u Avganistanu, depresija, problemi sa veštačkim plastičnim okom, i sl.), kao i da nisu mogli da napuste prihvatni centar bez prethodnog odobrenja uprave.
Vlada je osporila navode podnosilaca detaljno opisavši uslove u Prihvatnom centru u Preševu. Navela je, pored ostalog, da korisnici prihvatnog centra nikada nisu bili smeštani u šatore, da su u prihvatnom centru bili obezbeđeni adekvatna hrana i druge potrepštine i da je privatnost u grupnim spavaonicama obezbeđivana pomoću plastičnih barijera koje je prihvatni centar obezbeđivao. Takođe, Vlada je istakla da je centar imao ambulantu koja je radila 24 časa dnevno sa medicinskim timovima koji su radili u smenama (lekar opšte prakse i medicinska sestra), da su korisnicima bili obezbeđeni lekovi, a da podnosioci, budući da nisu podneli zahtev za azil, nisu imali pravo na medicinsku negu izvan urgentne medicinske pomoći uz napomenu da zdravstvena stanja koja pominju nisu bila urgentnog karaktera. Konačno, Vlada je osporila i navode o nemogućnosti izlaska iz prihvatnog centra, navodeći da je jedino bilo neophodno da korisnici prihvatnog centra obaveste upravu istog o svom napuštanju centra, kako bi se vodila ažurna evidencija o broju dostupnih kreveta.
PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM
Podnosioci su predstavku podneli Sudu 8. februara 2017. godine.
U predstavci su se prituživali na povredu člana 3. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) u vezi sa uslovima boravka u Prihvatnom centru, na povredu člana 5. Konvencije smatrajući da su bili lišeni slobode jer im je za izlazak iz prihvatnog centra bila potrebna dozvola uprave centra.
Sud je dalje zahtevao od stranaka da se izjasne o mogućnostima pravnog leka koji su podnosioci imali na raspolaganju u domaćem pravnom poretku, a u skladu sa članom 13. Konvencije.
ODLUKA SUDA
Usled nedostatka priloženih dokaza o učinjenim povredama, kao i uopštenog karaktera pritužbi iznetih od strane podnosilaca, Sud je ocenio da je predstavka očigledno neosnovana, te ju je proglasio nedopuštenom u skladu sa članom 35. st. 3. i 4 .Konvencije. Usled navedenog zaključka, Sud nije ni ispitivao postojanje delotvornog pravnog leka, zagarantovano članom 13. Konvencije.