С.Б. и други против Србије
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 21. маја и 27. августа 2024. године донео, а 19. септембра исте године објавио одлуку у предмету С. Б. и др. против Србије, број 22463/17.
Одлуку је једногласно донело седмочлано Веће.
|
Предмет се односи на услове живота и слободу кретања подносилаца током њиховог боравка у Прихватном центру у Прешеву у периоду од децембра 2016. до краја маја 2017. године. Подносиоци су се притуживали да животни услови у прихватном центру нису пружали минимум приватности, основних животних потреба, адекватне исхране и медицинске неге. Такође, притуживали су се да су били лишени слободе јер им је ограничена слобода кретања, будући да су морали да траже дозволу од управе прихватног центра како би исти напустили. Коначно, истакли су да нису имали на располагању било који правни лек који би им пред домаћим органима омогућио да оставаре своја права. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносиоци представке, шесточлана породица избегла из Авганистана, налазили су се у Прихватном центру у Прешеву од 11. децембра 2016. до 30. маја 2017. године када су пребачени у Прихватни центар у Врању.
Од непознатог датума 2018. године подносиоци живе у Швајцарској.
Према њиховим тврдњама, услови боравка у Прихватном центру у Прешеву су били толико лоши да се могу сматрати мучењем и нечовечним поступањем. Изјавили су да су првобитно били приморани да бораве у шатору, а затим у просторији са 200 људи где је ћебад коришћена како би се простор преградио и обезбедила икаква приватност, да је храна коју је центар обезбеђивао била лошег квалитета, да им није пружена медицинска нега за различита стања (повреде задобијене у Авганистану, депресија, проблеми са вештачким пластичним оком, и сл.), као и да нису могли да напусте прихватни центар без претходног одобрења управе.
Влада је оспорила наводе подносилаца детаљно описавши услове у Прихватном центру у Прешеву. Навела је, поред осталог, да корисници прихватног центра никада нису били смештани у шаторе, да су у прихватном центру били обезбеђени адекватна храна и друге потрепштине и да је приватност у групним спаваоницама обезбеђивана помоћу пластичних баријера које је прихватни центар обезбеђивао. Такође, Влада је истакла да је центар имао амбуланту која је радила 24 часа дневно са медицинским тимовима који су радили у сменама (лекар опште праксе и медицинска сестра), да су корисницима били обезбеђени лекови, а да подносиоци, будући да нису поднели захтев за азил, нису имали право на медицинску негу изван ургентне медицинске помоћи уз напомену да здравствена стања која помињу нису била ургентног карактера. Коначно, Влада је оспорила и наводе о немогућности изласка из прихватног центра, наводећи да је једино било неопходно да корисници прихватног центра обавесте управу истог о свом напуштању центра, како би се водила ажурна евиденција о броју доступних кревета.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносиоци су представку поднели Суду 8. фебруара 2017. године.
У представци су се притуживали на повреду члана 3. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) у вези са условима боравка у Прихватном центру, на повреду члана 5. Конвенције сматрајући да су били лишени слободе јер им је за излазак из прихватног центра била потребна дозвола управе центра.
Суд је даље захтевао од странака да се изјасне о могућностима правног лека који су подносиоци имали на располагању у домаћем правном поретку, а у складу са чланом 13. Конвенције.
ОДЛУКА СУДА
Услед недостатка приложених доказа о учињеним повредама, као и уопштеног карактера притужби изнетих од стране подносилаца, Суд је оценио да је представка очигледно неоснована, те ју је прогласио недопуштеном у складу са чланом 35. ст. 3. и 4 .Конвенције. Услед наведеног закључка, Суд није ни испитивао постојање делотворног правног лека, загарантовано чланом 13. Конвенције.