SELIMI I KRASNIĆI protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 13. maja 2025. godine doneo, a 3. juna iste godine objavio presudu u predmetu Selimi i Krasnići protiv Srbije, br. 20641/20 i 20644/20.

Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci su bili državljani Republike Srbije sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo. Prvi podnosilac, gospodin Abdurahim Selimi, bio je korisnik starosne penzije od 1991. godine, dok je druga podnositeljka, gospođa Bahrije Krasnići, bila korisnica porodične penzije od 1986. godine. Njihove penzije su bile isplaćivane od strane filijale Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje na Kosovu (u daljem tekstu: RF PIO) sve do 1999. godine kada je Kosovo stavljeno pod međunarodnu upravu. Od tada, isplata njihovih penzija je prekinuta.

Prvi podnosilac - predstavka broj 20641/20

Nakon obustave isplate penzije 1999., prvi podnosilac, gospodin Abdurahim Selimi, podneo je u aprilu 2013. godine RF PIO zahtev za nastavak isplate i naknadu zaostalih iznosa penzije. U decembru iste godine, zahtev podnosioca je odbijen uz obrazloženje da mu se već isplaćuje osnovna penzija od strane privremene administracije na Kosovu i da ne može istovremeno da prima dve penzije, u skladu sa članom 119. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Nakon višestrukih poništenja i vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje u upravnom postupku i upravnom sporu, rešenjem RF PIO od 27. jula 2022. godine, zahtev podnosioca je ponovo odbijen, sa obrazloženjem da podnosilac prima osnovnu penziju koju obezbeđuju privremene institucije na Kosovu od 2004. godine, u skladu sa Uredbom UNMIK-a o penzijama na Kosovu i Metohiji br. 2001/35 i 2005/20. Pred toga, u rešenju je navedeno da RF PIO faktički nije bio u mogućnosti da vrši isplatu penzija na Kosovu usled oružanog sukoba i neposedovanja originalne dokumentacije.

U upravnom sporu koji je podnosilac pokrenuo nakon što je žalba na ovo rešenje odbijena, njegovoj punomoćnici je naloženo da dostavi obrazac punomoćja za zastupanje overen od strane javnog beležnika priznatog od strane državnih organa Republike Srbije. Podnosilac je istakao da takav uslov ne postoji u relevantnom procesnom zakonodavstvu u situaciji kada je, kao u predmetnom slučaju, lice koje zastupa klijenta registrovani advokat koji se bavi advokaturom. Isti nalog Upravnog suda ponovo je bio upućen podnosiocu kada se obratio tom sudu zbog dugog trajanja upravnog postupka.

Podnosilac je 26. marta 2018. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Odlukom Ustavnog suda Už-3599/2018 od 9. decembra 2021. godine Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu podnosioca, utvrdivši da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Na ime naknade nematerijalne štete podnosiocu je dosuđen iznos od 900 evra, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbačen kao preuranjen, s obzirom da osporeni postupak nije pravnosnažno okončan.

Isplata iznosa dosuđena podnosiocu odlukom Ustavnog suda izvršena je od strane Ministarstva pravde 1. juna 2022. godine.

U aprilu 2024. godine, sin podnosioca je obavestio punomoćnicu da je podnosilac preminuo 5. marta 2024. godine i da majka i supruga prvog podnosioca žele da nastave sa postupkom pred Sudom, a da njegova ostala deca za to nisu zainteresovana. Sin podnosioca je takođe izjavio da će zahtev da se supruga prvog podnosioca oglasi njegovim jedinim pravnim naslednikom biti podnet što je pre moguće. Dana 24. septembra 2024. godine, punomoćnici prvog podnosioca su dostavljeni relevantni izvodi iz matične knjige rođenih, umrlih i venčanih koje su izdale privremene institucije Kosova. Takođe, Sudu je upućeno punomoćje sa potpisom supruge podnosioca.

Druga podnositeljka - predstavka broj 20644/20

Druga podnositeljka, gospođa Bahrije Krasnići, primala je porodičnu penziju sa dopunskom socijalnom pomoći od strane kosovske filijale RF PIO od 1986. do februara 1999. godine, kada je isplata prekinuta. Zahtev za nastavak isplate penzije koji je podnositeljka podnela u martu 2017, odbijen je rešenjem RF PIO od 26. juna 2017. godine sa obrazloženjem da nije pružila dovoljno dokaza o tome da li je korisnik osnovne penzije koju isplaćuju privremene institucije na Kosovu u skladu sa Uredbom UNMIK-a o penzijama na Kosovu i Metohiji br. 2001/35 i 2005/20, kao i da ne može istovremeno biti korisnik dve penzije, u skladu sa članom 119. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Nakon četiri naknadna vraćanja predmeta na ponovno odlučivanje u upravnom postupku i upravnom sporu, RF PIO je 2. novembra 2021. godine ponovo odbio zahtev podnositeljke, ukazujući u obrazloženju rešenja da je potrebno da podnositeljka napravi izbor između penzije koju isplaćuju privremene institucije na Kosovu i penzije koju isplaćuje RF PIO. Uvidom u predmet ispostavilo se da je u zahtev podneta kopija nevažeće lične karte, kao i da potvrda o životu podnositeljke datira iz 2017. godine.

U daljem toku postupka koji je punomoćnica podnositeljke nastavila da vodi, ispostavilo se da je podnositeljka preminula u avgustu 2021. godine. RF PIO je 9. maja 2022. godine zatražio od punomoćnice podnositeljke da dostavi  odgovarajuće punomoćje za zastupanje, u skladu sa zakonodavstvom Republike Srbije.

Upravni postupak je nastavljen nakon smrti podnositeljke i RF PIO je, tokom 2023. godine, dva puta doneo identično rešenje kao i 2. novembra 2021., ostavši pri stavu da jedno lice ne može primati dve penzije. U upravnom sporu je ponovo postavljeno pitanje punomoćja na šta je punomoćnica pokojne podnositeljke odgovorila da je originalno punomoćje koje je potpisao sin njene bivše klijentkinje već dostavljeno, a da srpsko pravo ne zahteva da bilo ko overi obrazac punomoćja kada je, kao u predmetnom slučaju, lice kojem je dato punomoćje advokat koji se bavi advokaturom.

Podnositeljka je 25. marta 2019. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu pozivajući se na povrede člana 6. Konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju i zatražila je obeštećenje na ime pretrpljene materijalne i nematerijalne štete. Ustavni sud je 20. maja 2021. godine, odlukom Už-3135/2019, utvrdio povredu prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku i naložio je da se predmetni postupak ubrza. Na ime naknade nematerijalne štete drugoj podnositeljki je dosuđen iznos od 500 eura u dinarskoj protivvrednosti.

Ministarstvo pravde je odbilo isplatu dosuđenog iznosa zbog toga što nije dostavljena uredna dokumentacija za isplatu, a koja se odnosi na naslednički status sina podnositeljke.

U parničnom postupku koji je podnositeljka pokrenula pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu radi isplate zaostalih penzija za period od marta 2016. do februara 2019. godine, RF PIO obavezan je da isplati određene zaostale iznose na ime porodične penzije podnositeljki za period od marta 2016. zaključno sa decembrom 2018. godine. Izgleda da je postupak po žalbi još uvek bio u toku u vreme donošenja presude Suda.

PRITUŽBE PODNOSILACA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su predstavke Sudu podneli 14. i 22. aprila 2020. godine.

U predstavkama su tvrdili da je obustava isplate penzija, kao i nepostojanje delotvornih pravnih sredstava za njihovo ponovno uspostavljanje, predstavljala povredu prava na mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju. Takođe, prituživali su se i na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Konvencije zbog prekomernog trajanja upravnih i sudskih postupaka.

ODLUKA SUDA

Preliminarna pitanja zajednička za obe predstavke

            Smrt podnosilaca i nastavak postupka pred Sudom

Sud je zauzeo stav da je, pre nego što se upusti u razmatranje predstavki, potrebno odlučiti o prigovoru koji je Vlada istakla u vezi sa odsustvom formalnog statusa lica koja su u domaćim postupcima tvrdila da su naslednici pokojnih podnosilaca, ali koja nisu dostavila dokaze o svom nasledničkom statusu u skladu sa zakonodavstvom Republike Srbije, već su kao dokaze podneli isključivo izvode iz matičnih evidencija privremenih institucija na Kosovu. 

Sud nije uvažio prigovor Vlade i izričito je naveo da smatra da „nedostatak odluke kojom se supruga prvog podnosioca formalno proglašava pravnim sledbenikom njenog muža istu ne diskvalifikuje da nastavi sa postupkom pred Sudom“ pozvavši se na presudu Burlya i dr. protiv Ukrajine, broj 3289/10, stav 69, od 6. novembra 2018. godine (videti stav 119. presude Selimi i Krasnići).

U pogledu primedbe Vlade u vezi sa izvodima iz matičnih evidencija koji su dostavljeni kao jedini dokazi u postupku, Sud je izričito izjavio da nije vezan bilo kakvim domaćim procesnim pravilima niti specifičnostima situacije na Kosovu i da se, umesto toga, oslonio na sopstvenu slobodnu procenu svih relevantnih dokaza sadržanih u spisu predmeta (videti stav 145. presude Selimi i Krasnići).

Preliminarna pitanja za drugu predstavku

1. Obrazac predstavke

U pogledu druge predstavke, Vlada je ukazala na nedostatke koji su postojali u vezi sa potpisom punomoćja za zastupanje u postupku pred Sudom. Naime, punomoćje koje je podnositeljka dala punomoćnici bilo je potpisano podnositeljkinim otiskom prsta pored koga se potpisao njen sin. Nakon smrti podnositeljke, isti sin je dao punomoćju istoj punomoćnici, ali po mišljenju Vlade ta dva potpisa su različita, na šta je ukazano Sudu u odgovoru na predstavku.

Sud nije prihvatio ovaj prigovor, ističući da Vlada nije pružila forenzički dokaz u tom pogledu i da informacije u spisu predmeta, po mišljenju Suda, ne izazivaju sumnju u manjkavost punomoćja i potpisa podnositeljke i njenog sina (st. 128. i 129. presude Selimi i Krasnići).

2. Zloupotreba prava na pojedinačnu predstavku

Vlada je istakla prigovor da punomoćnica podnositeljke namerno nije obavestila domaće organe o smrti podnositeljke, posebno Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, ali je Sud zauzeo stav da nedostaci u domaćem postupku nisu od značaja za postupak po predstavci (stav 135. presude Selimi i Krasnići).

• Član 1 Protokola broj 1 uz Konvenciju 

Podnosioci su se prituživali na osnovu člana 1. Protokola broj 1 Uz Konvenciju u vezi sa obustavom isplata njihovih penzija 1999. godine, propustom nadležnih organa da uspostave isplate pro futuro kao i zbog navodnog nepostojanja delotvornog domaćeg pravnog sredstva u vezi sa njihovim zahtevima.

            Dopuštenost predstavki

1. U pogledu isplate zaostalih iznosa penzija

Po ovom pitanju Sud je uvažio prigovor Vlade u vezi sa neiscrpljivanjem parnične tužbe u vezi sa isplatama zaostalih iznosa penzija i odbacio je predstavke podnosilaca u tom delu, na osnovu člana 35. st. 1. i 4. Konvencije (videti st. 157. i 167. presude Selimi i Krasnići).

2. U pogledu nastavka isplate penzija pro futuro

U ovom delu, predstavke podnosilaca su proglašene dopuštenim (videti st. 158. i 169. presude Selimi i Krasnići).

            Osnovanost predstavki

Imajući u vidu sve okolnosti slučaja, posebno dužinu trajanja upravnih postupaka koji posle dugog niza godina nisu dobili konačni epilog, Sud je zauzeo stav da podnosiocima očigledno nije bila pružena razumna prilika da svoja potraživanja iznesu nadležnim organima kako bi efektivno osporili mešanje u njihova prava zagarantovana članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju. Navode Vlade o propustima u vođenju upravnih postupaka od strane podnosilaca, Sud je ocenio kao delimično potkrepljene, ali nije detaljno obrazložio ovaj svoj stav. Takođe, Sud je podsetio da je i sam Ustavni sud utvrdio da je dužina upravnih postupaka bila prekomerna i u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije (videti stav 182. presude Selimi i Krasnići).

Dakle, u pogledu zahteva podnosilaca za obnovu isplate penzija za budući period (pro futuro) Sud je utvrdio postojanje povrede člana 1. Protokola broj 1. uz Konvenciju.

• Član 6. stav 1. Konvencije

            Dopuštenost predstavki

Sud nije uvažio prigovor Vlade u vezi sa gubitkom statusa žrtve na strani podnosilaca usled činjenice da je odlukama Ustavnog suda bila utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku na strani podnosilaca i da im je dodeljena naknada štete u visini od 900 evra u korist prvog podnosioca i 500 evra u korist druge podnositeljke. Dosuđene iznose Sud je smatrao nedovoljnim obeštećenjem, te je predstavke podnosilaca proglasio dopuštenim.

            Osnovanost predstavki 

Sud je analizirao dužinu upravnih postupaka i upravnih sporova koje su podnosioci vodili i zauzeo je stav da zahtevi postavljeni u praksi Suda nisu ispunjeni. Samim tim, Sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6. stav 1. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je obavezao Republiku Srbiju da udovici prvog podnosioca i sinu druge podnositeljke isplati iznos od po 5.000 evra na ime naknade nematerijalne štete i iznos od po 2.000 evra na ime naknade troškova postupka.