СЕЛИМИ И КРАСНИЋИ против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 13. маја 2025. године донео, а 3. јуна исте године објавио пресуду у предмету Селими и Краснићи против Србије, бр. 20641/20 и 20644/20.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци су били држављани Републике Србије са пребивалиштем на територији АП Косово. Први подносилац, господин Абдурахим Селими, био је корисник старосне пензије од 1991. године, док је друга подноситељка, госпођа Бахрије Краснићи, била корисница породичне пензије од 1986. године. Њихове пензије су биле исплаћиване од стране филијале Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање на Косову (у даљем тексту: РФ ПИО) све до 1999. године када је Косово стављено под међународну управу. Од тада, исплата њихових пензија је прекинута.

Први подносилац - представка број 20641/20

Након обуставе исплате пензије 1999., први подносилац, господин Абдурахим Селими, поднео је у априлу 2013. године РФ ПИО захтев за наставак исплате и накнаду заосталих износа пензије. У децембру исте године, захтев подносиоца је одбијен уз образложење да му се већ исплаћује основна пензија од стране привремене администрације на Косову и да не може истовремено да прима две пензије, у складу са чланом 119. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Након вишеструких поништења и враћања предмета на поновно одлучивање у управном поступку и управном спору, решењем РФ ПИО од 27. јула 2022. године, захтев подносиоца је поново одбијен, са образложењем да подносилац прима основну пензију коју обезбеђују привремене институције на Косову од 2004. године, у складу са Уредбом УНМИК-а о пензијама на Косову и Метохији бр. 2001/35 и 2005/20. Пред тога, у решењу је наведено да РФ ПИО фактички није био у могућности да врши исплату пензија на Косову услед оружаног сукоба и непоседовања оригиналне документације.

У управном спору који је подносилац покренуо након што је жалба на ово решење одбијена, његовој пуномоћници је наложено да достави образац пуномоћја за заступање оверен од стране јавног бележника признатог од стране државних органа Републике Србије. Подносилац је истакао да такав услов не постоји у релевантном процесном законодавству у ситуацији када је, као у предметном случају, лице које заступа клијента регистровани адвокат који се бави адвокатуром. Исти налог Управног суда поново је био упућен подносиоцу када се обратио том суду због дугог трајања управног поступка.

Подносилац је 26. марта 2018. године поднео Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на имовину из члана 58. Устава. Одлуком Уставног суда Уж-3599/2018 од 9. децембра 2021. године Уставни суд је усвојио уставну жалбу подносиоца, утврдивши да му је повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. На име накнаде нематеријалне штете подносиоцу је досуђен износ од 900 евра, док је захтев за накнаду материјалне штете одбачен као преурањен, с обзиром да оспорени поступак није правноснажно окончан.

Исплата износа досуђена подносиоцу одлуком Уставног суда извршена је од стране Министарства правде 1. јуна 2022. године.

У априлу 2024. године, син подносиоца је обавестио пуномоћницу да је подносилац преминуо 5. марта 2024. године и да мајка и супруга првог подносиоца желе да наставе са поступком пред Судом, а да његова остала деца за то нису заинтересована. Син подносиоца је такође изјавио да ће захтев да се супруга првог подносиоца огласи његовим јединим правним наследником бити поднет што је пре могуће. Дана 24. септембра 2024. године, пуномоћници првог подносиоца су достављени релевантни изводи из матичне књиге рођених, умрлих и венчаних које су издале привремене институције Косова. Такође, Суду је упућено пуномоћје са потписом супруге подносиоца.

Друга подноситељка - представка број 20644/20

Друга подноситељка, госпођа Бахрије Краснићи, примала је породичну пензију са допунском социјалном помоћи од стране косовске филијале РФ ПИО од 1986. до фебруара 1999. године, када је исплата прекинута. Захтев за наставак исплате пензије који је подноситељка поднела у марту 2017, одбијен је решењем РФ ПИО од 26. јуна 2017. године са образложењем да није пружила довољно доказа о томе да ли је корисник основне пензије коју исплаћују привремене институције на Косову у складу са Уредбом УНМИК-а о пензијама на Косову и Метохији бр. 2001/35 и 2005/20, као и да не може истовремено бити корисник две пензије, у складу са чланом 119. Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

Након четири накнадна враћања предмета на поновно одлучивање у управном поступку и управном спору, РФ ПИО је 2. новембра 2021. године поново одбио захтев подноситељке, указујући у образложењу решења да је потребно да подноситељка направи избор између пензије коју исплаћују привремене институције на Косову и пензије коју исплаћује РФ ПИО. Увидом у предмет испоставило се да је у захтев поднета копија неважеће личне карте, као и да потврда о животу подноситељке датира из 2017. године.

У даљем току поступка који је пуномоћница подноситељке наставила да води, испоставило се да је подноситељка преминула у августу 2021. године. РФ ПИО је 9. маја 2022. године затражио од пуномоћнице подноситељке да достави  одговарајуће пуномоћје за заступање, у складу са законодавством Републике Србије.

Управни поступак је настављен након смрти подноситељке и РФ ПИО је, током 2023. године, два пута донео идентично решење као и 2. новембра 2021., оставши при ставу да једно лице не може примати две пензије. У управном спору је поново постављено питање пуномоћја на шта је пуномоћница покојне подноситељке одговорила да је оригинално пуномоћје које је потписао син њене бивше клијенткиње већ достављено, а да српско право не захтева да било ко овери образац пуномоћја када је, као у предметном случају, лице којем је дато пуномоћје адвокат који се бави адвокатуром.

Подноситељка је 25. марта 2019. године поднела Уставном суду уставну жалбу позивајући се на повреде члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију и затражила је обештећење на име претрпљене материјалне и нематеријалне штете. Уставни суд је 20. маја 2021. године, одлуком Уж-3135/2019, утврдио повреду права подноситељке на суђење у разумном року и наложио је да се предметни поступак убрза. На име накнаде нематеријалне штете другој подноситељки је досуђен износ од 500 еура у динарској противвредности.

Министарство правде је одбило исплату досуђеног износа због тога што није достављена уредна документација за исплату, а која се односи на наследнички статус сина подноситељке.

У парничном поступку који је подноситељка покренула пред Првим основним судом у Београду ради исплате заосталих пензија за период од марта 2016. до фебруара 2019. године, РФ ПИО обавезан је да исплати одређене заостале износе на име породичне пензије подноситељки за период од марта 2016. закључно са децембром 2018. године. Изгледа да је поступак по жалби још увек био у току у време доношења пресуде Суда.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су представке Суду поднели 14. и 22. априла 2020. године.

У представкама су тврдили да је обустава исплате пензија, као и непостојање делотворних правних средстава за њихово поновно успостављање, представљала повреду права на мирно уживање имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију. Такође, притуживали су се и на повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције због прекомерног трајања управних и судских поступака.

ОДЛУКА СУДА

Прелиминарна питања заједничка за обе представке

            Смрт подносилаца и наставак поступка пред Судом

Суд је заузео став да је, пре него што се упусти у разматрање представки, потребно одлучити о приговору који је Влада истакла у вези са одсуством формалног статуса лица која су у домаћим поступцима тврдила да су наследници покојних подносилаца, али која нису доставила доказе о свом наследничком статусу у складу са законодавством Републике Србије, већ су као доказе поднели искључиво изводе из матичних евиденција привремених институција на Косову. 

Суд није уважио приговор Владе и изричито је навео да сматра да „недостатак одлуке којом се супруга првог подносиоца формално проглашава правним следбеником њеног мужа исту не дисквалификује да настави са поступком пред Судом“ позвавши се на пресуду Burlya и др. против Украјине, број 3289/10, став 69, од 6. новембра 2018. године (видети став 119. пресуде Селими и Краснићи).

У погледу примедбе Владе у вези са изводима из матичних евиденција који су достављени као једини докази у поступку, Суд је изричито изјавио да није везан било каквим домаћим процесним правилима нити специфичностима ситуације на Косову и да се, уместо тога, ослонио на сопствену слободну процену свих релевантних доказа садржаних у спису предмета (видети став 145. пресуде Селими и Краснићи).

Прелиминарна питања за другу представку

1. Образац представке

У погледу друге представке, Влада је указала на недостатке који су постојали у вези са потписом пуномоћја за заступање у поступку пред Судом. Наиме, пуномоћје које је подноситељка дала пуномоћници било је потписано подноситељкиним отиском прста поред кога се потписао њен син. Након смрти подноситељке, исти син је дао пуномоћју истој пуномоћници, али по мишљењу Владе та два потписа су различита, на шта је указано Суду у одговору на представку.

Суд није прихватио овај приговор, истичући да Влада није пружила форензички доказ у том погледу и да информације у спису предмета, по мишљењу Суда, не изазивају сумњу у мањкавост пуномоћја и потписа подноситељке и њеног сина (ст. 128. и 129. пресуде Селими и Краснићи).

2. Злоупотреба права на појединачну представку

Влада је истакла приговор да пуномоћница подноситељке намерно није обавестила домаће органе о смрти подноситељке, посебно Уставни суд, у поступку по уставној жалби, али је Суд заузео став да недостаци у домаћем поступку нису од значаја за поступак по представци (став 135. пресуде Селими и Краснићи).

• Члан 1 Протокола број 1 уз Конвенцију 

Подносиоци су се притуживали на основу члана 1. Протокола број 1 Уз Конвенцију у вези са обуставом исплата њихових пензија 1999. године, пропустом надлежних органа да успоставе исплате pro futuro као и због наводног непостојања делотворног домаћег правног средства у вези са њиховим захтевима.

            Допуштеност представки

1. У погледу исплате заосталих износа пензија

По овом питању Суд је уважио приговор Владе у вези са неисцрпљивањем парничне тужбе у вези са исплатама заосталих износа пензија и одбацио је представке подносилаца у том делу, на основу члана 35. ст. 1. и 4. Конвенције (видети ст. 157. и 167. пресуде Селими и Краснићи).

2. У погледу наставка исплате пензија pro futuro

У овом делу, представке подносилаца су проглашене допуштеним (видети ст. 158. и 169. пресуде Селими и Краснићи).

            Основаност представки

Имајући у виду све околности случаја, посебно дужину трајања управних поступака који после дугог низа година нису добили коначни епилог, Суд је заузео став да подносиоцима очигледно није била пружена разумна прилика да своја потраживања изнесу надлежним органима како би ефективно оспорили мешање у њихова права загарантована чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију. Наводе Владе о пропустима у вођењу управних поступака од стране подносилаца, Суд је оценио као делимично поткрепљене, али није детаљно образложио овај свој став. Такође, Суд је подсетио да је и сам Уставни суд утврдио да је дужина управних поступака била прекомерна и у супротности са Уставом Републике Србије (видети став 182. пресуде Селими и Краснићи).

Дакле, у погледу захтева подносилаца за обнову исплате пензија за будући период (pro futuro) Суд је утврдио постојање повреде члана 1. Протокола број 1. уз Конвенцију.

• Члан 6. став 1. Конвенције

            Допуштеност представки

Суд није уважио приговор Владе у вези са губитком статуса жртве на страни подносилаца услед чињенице да је одлукама Уставног суда била утврђена повреда права на суђење у разумном року на страни подносилаца и да им је додељена накнада штете у висини од 900 евра у корист првог подносиоца и 500 евра у корист друге подноситељке. Досуђене износе Суд је сматрао недовољним обештећењем, те је представке подносилаца прогласио допуштеним.

            Основаност представки 

Суд је анализирао дужину управних поступака и управних спорова које су подносиоци водили и заузео је став да захтеви постављени у пракси Суда нису испуњени. Самим тим, Суд је утврдио повреду права на суђење у разумном року из члана 6. став 1. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је обавезао Републику Србију да удовици првог подносиоца и сину друге подноситељке исплати износ од по 5.000 евра на име накнаде нематеријалне штете и износ од по 2.000 евра на име накнаде трошкова поступка.