Yaylali protiv Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je 21. maja i 25. juna 2024. godine doneo, a 17. septembra 2024. objavio presudu u predmetu Yaylalı protiv Srbije, broj 15887/15.

Presudu je jednoglasno donelo sedmočlano Veće.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac je turski državljanin rođen 1964. godine, koji živi u mestu Ede u Holandiji.

Sredinom juna 2013. godine, podnosilac je putničkim vozilom ušao u Srbiju. Nakon pasoške kontrole, carinska kontrola i policija su ga zaustavile i pitale da li ima nešto da prijavi. Podnosilac je prijavio 1.500 evra i lične stvari. Carinski službenici su najpre pretražili automobil i prtljag podnosioca, a zatim su prešli na lični pretres tokom kojem su pronašli vrećicu sa osam polovnih zlatnih narukvica težine 254 grama (kasnije su procenjene na ukupan iznos od 7.620 evra).

Narukvice su istog dana privremeno oduzete, a protiv podnosioca je pred Prekršajnim sudom u Sremskoj Mitrovici (Odeljenje Šid) pokrenut postupak zbog neprijavljivanja nakita tokom carinske kontrole.

Podnosilac je izjavio da narukvice pripadaju njegovoj supruzi i dostavio je potvrdu o kupovini istih po ceni od 12.825 evra. Dalje je izjavio da ih je prenosio do Turske gde je zajedno sa suprugom nameravao da kupi porodičnu kuću, te da je narukvice hteo da proda ukoliko bi im bilo potrebno još novca za kupovinu kuće. Konačno, izjavio je da nije znao da mora da prijavi zlatne predmete carini pri ulasku u Srbiju.

Prekršajni sud u Sremskoj Mirovici – Odeljenje u Šidu je podnosioca oglasio krivim za prekršaj iz člana 292. stav 1. tačka 3) Carinskog zakona, izrekao mu je novčanu kaznu od 55.000 dinara (oko 665 evra u to vreme), naložio mu da plati troškove postupka od 1.000 dinara (oko 12 evra u to vreme) i odredio zaštitnu meru oduzimanja narukvica kao predmeta prekršaja, koja je obavezna sankcija u skladu sa Carinskim zakonom. Prekršajni Apelacioni sud – Odeljenje u Novom Sadu  je 2. jula 2013. godine potvrdio prvostepenu presudu.

Podnosilac je 31. jula 2013. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu u kojoj je, pored ostalog, istakao da je mera oduzimanja predmeta – zakonito stečenog nakita - nezakonita, nepotrebna i neproporcionalna, tvrdeći da svojim neprijavljivanjem narukvica nije počinio štetu Republici Srbiji, te da bi novčana kazna bila dovoljna mera odvraćanja u cilju zaštite javnog interesa.

Dana 25. septembra 2014. godine Ustavni sud je ustavnu žalbu podnosioca odbacio  kao očigledno neosnovanu. Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju reč o imovini podnosioca, da je ukupna vrednost predmetnih narukvica iznosila 12.825. evra i da ih je njegova supruga na zakonit način stekla, te je ocenio da je u konkretnom slučaju predmetna imovina zaštićena članom 58. Ustava. Ustavni sud je dalje ocenio da je oduzimanje narukvica od podnosioca predstavljalo mešanje u pravo svojine, ali da je oduzimanje bilo zakonito i pravilno obrazloženo, budući da je primenjeno kao obavezna mera u skladu sa zakonom te da stoga nije ni potrebno ispitivati argumente o nedostatku proporcionalnosti.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je predstavku Sudu podneo 25. marta 2015. godine.

U predstavci se prituživao na povredu prava na zaštitu imovine iz člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, jer je mera trajnog oduzimanja ličnog i zakonito stečenog zlatnog nakita, koji nije prijavio carini, bila neproporcionalna i neopravdana.

ODLUKA SUDA

• Dopuštenost

Sud je pre svega, na sopstvenu inicijativu, ocenjivao da li podnosilac u konkretnom slučaju ima status žrtve, budući da su zlatne narukvice koje su od njega oduzete bile u vlasništvu njegove supruge.

U tom smislu, Sud je podestio da, pozivajući se na svoju praksu, podnosilac može podneti predstavku Sudu ukoliko ispuni dva uslova: 1) da potpada u jednu od kategorija lica navedenih u članu 34. Konvencije (svako lice, nevladina organizacija ili grupa lica); 2) da može da dokaže da je žrtva kršenja Konvencije.

Iako je u jednom broju predmeta Sud imovinskopravne pritužbe proglasio nedopuštenim zbog nepostojanja statusa žrtve podnosilaca jer nisu tvrdili niti pružili dokaze da im oduzeta imovina pripada, Sud je ocenio da se specifične okolnosti ovog konkretnog predmeta razlikuju.

Naime, Sud je konstatovao da je podnosilac pred Ustavnim sudom tvrdio da narukvice pripadaju njegovoj supruzi, a da je Ustavni sud izričito priznao da su narukvice njegovo vlasništvo koje je zakonito stekla njegova supruga i da je imao „svojinu“ koja mu daje pravo na zaštitu imovine iz člana 58. Ustava. Budući da ni Vlada nije osporila status žrtve podnosioca, Sud je podstetio da nije u poziciji da dovede u pitanje utvrđivanje činjenica od strane Ustavnog suda.

Sud je dalje konstatovao da se, saglasno odredbama Carinskog zakona, neprijavljena roba kao predmet prekršaja oduzima bez obzira da li je zakonitog porekla i da li je učinilac njen vlasnik ili ne.

Imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, kao i činjenicu da je nakit nošen u cilju potencijalne prodaje radi kupovine zajedničke porodićne kuće, Sud je ocenio da se podnosilac ima smatrati žrtvom u smislu člana 34. Konvencije.

• Osnovanost

Primenom opštih načela na konretan slučaj, Sud je ocenio da je oduzimanje predmetnog nakita predstavljalo mešanje u pravo podnosioca na mirno uživanje imovine.

Sud je dalje ocenio da je mešanje bilo u skladu sa zakonom (čl. 63, 65, 292. stav 1. tačka 3) i 298. Carinskog zakona), ali je podsetio da postojanje pravnog osnova u domaćem pravu sȃmo po sebi nije dovoljno da zadovolji načelo zakonitosti, koje pored toga pretpostavlja da su važeće odredbe domaćeg zakona dovoljno dostupne, precizne i predvidive u svojoj primeni (kvalitet zakona). Međutim, Sud je smatrao da u konkretnom slučaju ne treba da se bavi pitanjem zakonitosti sporne mere, pored ostalog i jer se podnosilac samo usputno u predstavci osvrnuo na pitanje zakonitosti, ne pružajući bilo kakve argumente o preciznosti ili predvidivosti zakonskih odredbi koje su u njegovom slučaju primenjene.

Mera oduzimanja predmeta je po oceni Suda imala legitiman cilj – sprečavanje kriminala.

Konačno, ocenjujući proporcionalnost mešanja, odnosno da li su domaći organi prilikom primene sporne mere oduzimanja predmeta uspostavili pravičnu ravnotežu između prava na imovinu podnosioca i zahteva opšteg interesa, a uzimajući u obzir polje slobodne procene ostavljeno državi, Sud je podsetio da potrebna ravnoteža neće biti uspostavljena ukoliko je vlasnik imovine morao da snosi „pojedinačan i prekomeran teret“.

Nakon konstatacije da, s jedne strane, prenošenje zlatnog nakita preko granice nije bilo nezakonito, da nije postojala zabrana prenosa u pogledu količine ili vrednosti zlata i da oduzete narukvice nisu bile u vezi sa bilo kojom kriminalnom delatnošću, a da je, s druge strane, roba bila zakonito stečena, da podnosilac nije imao krivični dosije i da nije bio pod istragom, Sud je ocenio da ništa ne ukazuje na to da su nadležni organi oduzimanjem zlatnih narukvica od podnosioca nastojali da spreče bilo kakve nezakonite aktivnosti (pranje novca, trgovina narkoticima, utaje poreza, i sl.), već da je jedini prekršaj podnosioca bio propust da ih prijavi carinskim organima.  

Sud je takođe konstatovao da su prekršajni sudovi podnosiocu izrekli novčanu kaznu ispod propisanog zakonskog minimuma što ukazuje da su pokušali da postignu pravičnu ravnotežu između pojedinačnog i opšteg interesa, ali da im odredbe Carinskog zakona nisu omogućile da to isto učine i prilikom izricanja mere oduzimanja predmeta, već je podnosiocu oduzeta celokupna neprijavljena roba.

U smislu prethodno iznetog, Sud je  podsetio na svoj ranije zauzet stav da u pogledu prekršaja koji se odnose na neprijavljivanje novca previše rigidan zakonodavni pristup često može dovesti do propusta od strane domaćih organa da uspostave potrebnu pravičnu ravnotežu između zahteva od opšteg interesa i zaštite prava na imovinu pojedinca, te da je u konkretnom slučaju  obavezna mera oduzimanja predmeta (uz novčanu kaznu) možda sprečila domaće organe da procene pravičnu ravnotežu, a da je podnosioca lišila mogućnosti da pred tim istim organima efektivno ospori ovu meru, bez izgleda na uspeh.

Sledstveno, Sud je utvrdio povredu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Republika Srbija je obavezana da podnosiocu isplati iznos od 7.620,00 evra na ime naknade materijalne štete i iznos od 1.000 evra na ime naknade troškova.

SAGLASNO MIŠLJENJE SUDIJE SEIBERT-FOHR

Sudija Seibert-Fohr se složio sa zaključkom većine da je došlo do povrede prava na imovinu, ali smatra da podnosilac u ovom slučaju može biti samo indirektna žrtva, budući da narukvice pripadaju njegovoj supruzi.

Samim tim, iako je bilo opravdano dopustiti mu da koristi pravna sredstva u ovom slučaju – kako domaća, tako i pred Sudom – ne sme se izgubiti iz vida da je vlasnik predmetnih narukvica njegova supruga, te da stoga odluku Suda o dodeli iznosa na ime materijalne štete treba tumačiti kao zasnovanu na očekivanju da je podnosilac dužan da prenese sumu dobijenu u tom pogledu na svoju suprugu ili, alternativno, da se nakit vrati njegovoj supruzi ukoliko je još uvek u posedu Tužene.