Yaylali против Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 21. маја и 25. јуна 2024. године донео, а 17. септембра 2024. објавио пресуду у предмету Yaylalı против Србије, број 15887/15.

Пресуду је једногласно донело седмочлано Веће.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је турски држављанин рођен 1964. године, који живи у месту Еде у Холандији.

Средином јуна 2013. године, подносилац је путничким возилом ушао у Србију. Након пасошке контроле, царинска контрола и полиција су га зауставиле и питале да ли има нешто да пријави. Подносилац је пријавио 1.500 евра и личне ствари. Царински службеници су најпре претражили аутомобил и пртљаг подносиоца, а затим су прешли на лични претрес током којем су пронашли врећицу са осам половних златних наруквица тежине 254 грама (касније су процењене на укупан износ од 7.620 евра).

Наруквице су истог дана привремено одузете, а против подносиоца је пред Прекршајним судом у Сремској Митровици (Одељење Шид) покренут поступак због непријављивања накита током царинске контроле.

Подносилац је изјавио да наруквице припадају његовој супрузи и доставио је потврду о куповини истих по цени од 12.825 евра. Даље је изјавио да их је преносио до Турске где је заједно са супругом намеравао да купи породичну кућу, те да је наруквице хтео да прода уколико би им било потребно још новца за куповину куће. Коначно, изјавио је да није знао да мора да пријави златне предмете царини при уласку у Србију.

Прекршајни суд у Сремској Мировици – Одељење у Шиду је подносиоца огласио кривим за прекршај из члана 292. став 1. тачка 3) Царинског закона, изрекао му је новчану казну од 55.000 динара (око 665 евра у то време), наложио му да плати трошкове поступка од 1.000 динара (око 12 евра у то време) и одредио заштитну меру одузимања наруквица као предмета прекршаја, која је обавезна санкција у складу са Царинским законом. Прекршајни Апелациони суд – Одељење у Новом Саду  је 2. јула 2013. године потврдио првостепену пресуду.

Подносилац је 31. јула 2013. године поднео Уставном суду уставну жалбу у којој је, поред осталог, истакао да је мера одузимања предмета – законито стеченог накита - незаконита, непотребна и непропорционална, тврдећи да својим непријављивањем наруквица није починио штету Републици Србији, те да би новчана казна била довољна мера одвраћања у циљу заштите јавног интереса.

Дана 25. септембра 2014. године Уставни суд је уставну жалбу подносиоца одбацио  као очигледно неосновану. Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају реч о имовини подносиоца, да је укупна вредност предметних наруквица износила 12.825. евра и да их је његова супруга на законит начин стекла, те је оценио да је у конкретном случају предметна имовина заштићена чланом 58. Устава. Уставни суд је даље оценио да је одузимање наруквица од подносиоца представљало мешање у право својине, али да је одузимање било законито и правилно образложено, будући да је примењено као обавезна мера у складу са законом те да стога није ни потребно испитивати аргументе о недостатку пропорционалности.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је представку Суду поднео 25. марта 2015. године.

У представци се притуживао на повреду права на заштиту имовине из члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију, јер је мера трајног одузимања личног и законито стеченог златног накита, који није пријавио царини, била непропорционална и неоправдана.

ОДЛУКА СУДА

• Допуштеност

Суд је пре свега, на сопствену иницијативу, оцењивао да ли подносилац у конкретном случају има статус жртве, будући да су златне наруквице које су од њега одузете биле у власништву његове супруге.

У том смислу, Суд је подестио да, позивајући се на своју праксу, подносилац може поднети представку Суду уколико испуни два услова: 1) да потпада у једну од категорија лица наведених у члану 34. Конвенције (свако лице, невладина организација или група лица); 2) да може да докаже да је жртва кршења Конвенције.

Иако је у једном броју предмета Суд имовинскоправне притужбе прогласио недопуштеним због непостојања статуса жртве подносилаца јер нису тврдили нити пружили доказе да им одузета имовина припада, Суд је оценио да се специфичне околности овог конкретног предмета разликују.

Наиме, Суд је констатовао да је подносилац пред Уставним судом тврдио да наруквице припадају његовој супрузи, а да је Уставни суд изричито признао да су наруквице његово власништво које је законито стекла његова супруга и да је имао „својину“ која му даје право на заштиту имовине из члана 58. Устава. Будући да ни Влада није оспорила статус жртве подносиоца, Суд је подстетио да није у позицији да доведе у питање утврђивање чињеница од стране Уставног суда.

Суд је даље констатовао да се, сагласно одредбама Царинског закона, непријављена роба као предмет прекршаја одузима без обзира да ли је законитог порекла и да ли је учинилац њен власник или не.

Имајући у виду специфичне околности конкретног случаја, као и чињеницу да је накит ношен у циљу потенцијалне продаје ради куповине заједничке породићне куће, Суд је оценио да се подносилац има сматрати жртвом у смислу члана 34. Конвенције.

• Основаност

Применом општих начела на конретан случај, Суд је оценио да је одузимање предметног накита представљало мешање у право подносиоца на мирно уживање имовине.

Суд је даље оценио да је мешање било у складу са законом (чл. 63, 65, 292. став 1. тачка 3) и 298. Царинског закона), али је подсетио да постојање правног основа у домаћем праву сȃмо по себи није довољно да задовољи начело законитости, које поред тога претпоставља да су важеће одредбе домаћег закона довољно доступне, прецизне и предвидиве у својој примени (квалитет закона). Међутим, Суд је сматрао да у конкретном случају не треба да се бави питањем законитости спорне мере, поред осталог и јер се подносилац само успутно у представци осврнуо на питање законитости, не пружајући било какве аргументе о прецизности или предвидивости законских одредби које су у његовом случају примењене.

Мера одузимања предмета је по оцени Суда имала легитиман циљ – спречавање криминала.

Коначно, оцењујући пропорционалност мешања, односно да ли су домаћи органи приликом примене спорне мере одузимања предмета успоставили правичну равнотежу између права на имовину подносиоца и захтева општег интереса, а узимајући у обзир поље слободне процене остављено држави, Суд је подсетио да потребна равнотежа неће бити успостављена уколико је власник имовине морао да сноси „појединачан и прекомеран терет“.

Након констатације да, с једне стране, преношење златног накита преко границе није било незаконито, да није постојала забрана преноса у погледу количине или вредности злата и да одузете наруквице нису биле у вези са било којом криминалном делатношћу, а да је, с друге стране, роба била законито стечена, да подносилац није имао кривични досије и да није био под истрагом, Суд је оценио да ништа не указује на то да су надлежни органи одузимањем златних наруквица од подносиоца настојали да спрече било какве незаконите активности (прање новца, трговина наркотицима, утаје пореза, и сл.), већ да је једини прекршај подносиоца био пропуст да их пријави царинским органима.  

Суд је такође констатовао да су прекршајни судови подносиоцу изрекли новчану казну испод прописаног законског минимума што указује да су покушали да постигну правичну равнотежу између појединачног и општег интереса, али да им одредбе Царинског закона нису омогућиле да то исто учине и приликом изрицања мере одузимања предмета, већ је подносиоцу одузета целокупна непријављена роба.

У смислу претходно изнетог, Суд је  подсетио на свој раније заузет став да у погледу прекршаја који се односе на непријављивање новца превише ригидан законодавни приступ често може довести до пропуста од стране домаћих органа да успоставе потребну правичну равнотежу између захтева од општег интереса и заштите права на имовину појединца, те да је у конкретном случају  обавезна мера одузимања предмета (уз новчану казну) можда спречила домаће органе да процене правичну равнотежу, а да је подносиоца лишила могућности да пред тим истим органима ефективно оспори ову меру, без изгледа на успех.

Следствено, Суд је утврдио повреду члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Република Србија је обавезана да подносиоцу исплати износ од 7.620,00 евра на име накнаде материјалне штете и износ од 1.000 евра на име накнаде трошкова.

САГЛАСНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ SEIBERT-FOHR

Судија Seibert-Fohr се сложио са закључком већине да је дошло до повреде права на имовину, али сматра да подносилац у овом случају може бити само индиректна жртва, будући да наруквице припадају његовој супрузи.

Самим тим, иако је било оправдано допустити му да користи правна средства у овом случају – како домаћа, тако и пред Судом – не сме се изгубити из вида да је власник предметних наруквица његова супруга, те да стога одлуку Суда о додели износа на име материјалне штете треба тумачити као засновану на очекивању да је подносилац дужан да пренесе суму добијену у том погледу на своју супругу или, алтернативно, да се накит врати његовој супрузи уколико је још увек у поседу Тужене.