1. U prvoj polovini 2008. godine na odgovor je dostavljeno 18 predmeta. Većina novih predmeta odnosi se na porodične stvari (Damjanović, Mićić, Cakić-Ivković, M.V., Knežević, Ileš, Dimitrijević i Felbab). U većini od ovih predmetima ističe se uz povredu člana 8 Konvencije (pravo na poštovanje porodičnog života) i povreda člana 6 stav 1 Konvencije (pravo na suđenje u razumnom roku) proistekla iz nesprovođenja pravosnažnih sudskih odluka kojima se regulišu odnosi između roditelja i dece, plaćanja izdržavanja i dužine sudskih postupaka. Pored toga u ovim predmetima ističe se i povreda člana 13 Konvencije (pravo na delotvorno pravno sredstvo), vezano za pitanje postojanja pravnog sredstva u cilju rešavanja problema suđenja u razumnom roku. Jedan predmet odnosi se isključivo na suđenje u razumnom roku vezano za dužinu parnice za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju (Živković), dok se u slučaju Bjelić, u kome je bila tužena SCG, postavlja pitanje da li za povrede članova 6 i 8 Konvencije, kao i člana 1 Protokola 1 uz Konvenciju odgovaraju Srbija ili Crna Gora. Predmet Salontaj-Drobnjak odlikuje se posebnom kompleksnošću, jer se odnosi na pravičnost postupka lišenja poslovne sposobnosti pred domaćim organima, a uz to se ističe i navodna povreda prava na pristup sudu i prava na porodični život iz člana 8 Konvencije. Inače, u ovom, kao i u ostalim slučajevima, podnosioci predstavki imaju čitav niz drugih postupaka koji se vode ili su se vodili pred domaćim sudom.

2. Zajedničkom komunikacijom od 5. juna 2008. godine dostavljeno je čak sedam novih slučajeva (grupa slučajeva Brđanin, Benjocki, Radin, Kiš, Njergeš, Lazarević, Beker-Isaković.) vezanih za dužinu sudskih postupaka.

3. Na problem suđenja u razumnom roku ukazuje i nova zajednička komunikacija 10 novih predmeta protiv Srbije izvršena 29. avgusta 2008. godine. (slučajevi Univerturs-Lider-Logistic, tri slučaja po predstavci Tamare Češljar, slučaj Đorđević, slučajevi Ignjatović i dr., Mitrev i dr., Thirstein,  Ćurčić i SPC za Rašku oblast).

4. Takođe, Sud je jednim dopisom početkom oktobra 2008. godine obuhvatio 29 predstavki, čiji su podnosioci povezani istim statusom i koje (predstavke) se zasnivaju na identičnoj pravnoj situaciji.

Naime, svih 29 podnosilaca predstavke su članovi Samostalnog sindikata inženjera vazduhoplovstva Srbije i njihova imena su: 1. Aleksandar Vinčić 2. Damir Matić 3. Dušica Obaradović 4. Aleksandar Kržić 5. Ljubomir Božić 6. Zoran Radonjić 7. Ljiljana Savić 8. Aleksandra Rosić 9. Jovo Grbić 10. Mirko Maljković 11. Milan Vukelić 12. Jovan Milić 13. Jovan Jovanović 14. Milutin Jovanović 15. Nenad Jovanović 16. Zoran Korica 17. Dara Đorđević Halapir 18. Vera Vasović 19. Drago Tumbas 20. Dobrivoje Dunjić 21. Svetozar Munćan 22. Rade Savić 23. Dragan Udović 24. Milutin Milunov 25. Predrag Stamenović 26. Zoran Babić 27. Slobodan Pejić 28. Mirko Novaković 29. Radoje Đukić.

Sve predstavke su u vezi sa pojedinačnim parnicama, koje su podnosioci kao tužioci, pokrenuli pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, protiv  preduzeća JAT, Beograd, zbog neisplaćene naknade po sporazumu i odluci direktora od 28/29. novembra 2004. godine.

Predmetni postupci su imali različite ishode u prvom stepenu, neki podnosioci su imali uspeha u sporu, neki nisu, međutim, u drugostepenom postupku, pred Okružnim sudom u Beogradu, nijedan podnosilac nije bio uspešan, jer je Okružni sud ocenio da direktor JAT-a nije mogao da bez posebnog ovlašćenja donese odluku o isplati novčanih naknada.

Međutim, u drugim slučajevima, u odnosu na druge tužioce koji su imali isti status kao i podnosioci predstavki (kolege podnosilaca) i nalazili se u identičnoj pravnoj situaciji, Okružni sud je odlučivao u korist tih tužilaca, u kojim odlukama je držao da je isplata osnovana i da je time izvršena obaveza JAT-a koja proizilazi iz pomenutog sporazuma i odluke.

S obzirom na protivrečnost odluka i neujednačenu praksu Okružnog suda u Beogradu, u vezi sa identičnim pravnim situacijama, Četvrti opštinski sud je pokrenuo postupak pred Vrhovnim sudom Srbije, za rešavanje spornog pravnog pitanja, od značaja za ujednačavanje prakse. Međutim, Vrhovni sud Srbije je odbio da reši ovo pitanje, našavši da u ovom slučaju nema mesta primeni člana 176. Zakona o parničnom postupku i da je na Okružnom sudu da usaglasi sopstvenu praksu.

Predstavke su podnete zbog povrede članova 6 (pravo na pravično suđenje), 13 (pravo na efektivno pravno sredstvo) i 14 (zabrana diskriminacije), zbog toga što su tužbeni zahtevi podnosilaca predstavki odbijani, dok su istovremeno, od strane istih sudova, identični tužbeni zahtevi  njihovih  kolega u istoj pravnoj situaciji, usvajani.

Evropski sud je ukazao na relevantno domaće pravo i postavio pitanja:

1. Da li su prema članu 35 (1) Konvencije, iskorišćena sva pravna sredstva pred domaćim organima, u vezi sa pitanjem dopuštenosti predstavke; da li su Ustavni sud i njegova stručna služba, otpočeli sa radom i da li je taj sud odlučivao po podnetim ustavnim žalbama, uz dostavu odnosnih odluka; da li je ustanovljena Komisija za naknadu štete, ako jeste, da li je odlučivala po podnetim zahtevima, uz dostavu odnosnih odluka.

2. u svetlu navoda podnosilaca predstavke da je Okružni sud u Beogradu donosio suprotne odluke u vezi sa identičnim pravnim situacijama, postavlja se pitanje, da li su podnosioci imali pravo na pravično suđenje prilikom odlučivanja o njihovim pravima i obavezama, u skladu sa članom 6(1) Konvencije? Naročito, da li je postupanje domaćeg suda u skladu sa principima pravne sigurnosti i pravne jednakosti (jednako postupanje u jednakim situacijama) koji su sadržani u odnosnim odredbama Konvencije?


5. Nakon ove grupe slučajeva komuniciran je novi slučaj u kome su postavljena ista pitanja kao u prethodnoj grupi slučajeva, a tom komunikcaijom obuhvaćene su dve predstavke (Živković i Lopičić).

6. Još jednom komunikacijom tokom oktobra 2008. godine postavilo se pitanje suđenja u razumnom roku i postojanja delotvornih sredstava za borbu sa ovim problemom. U pitanju je postupak koji su podnosioci Medarević i Puzović pokrenuli pred Opštinskim sudom u Raškoj 26. avgusta 1994. godine tražeći poništaj više ugovora koje je potpisao njihov otac i raspravu zaostavštine svoje majke.

Nakon smrti njihovog oca 14. marta 1995. godine pokrenuli su poseban postupak za poništaj testamenta.

Potom su podnosioci podneli predlog za promenu mesne nadležnosti suda kako Opštinskom sudu u Raškoj (23. jun 1995. godine), tako i Vrhovnom sud Srbije (10. jul 1995. godine, postoji pečat o prijemu ovog podneska u Vrhovnom sudu).

Opštinski sud je povodom obe tužbe zakazao zajedničku raspravu za 31. mart 2005. godine, ali su 30. marta 2005. godine podnosioci obavestili Opštinski sud u Raškoj da neće prisustvovati ročištima sve dok Vrhovni sud Srbije ne donese odluku povodom njihovog zahteva.

Opštinski sud u Raškoj je 12. oktobra 2005. godine formalno spojio oba postupka i zakazao ročište za 31. mart 2006. godine, ali su podnosioci ponovili svoj stav od 30. maja 2005. godine.

Sa druge strane, Vrhovni sud je 18. oktobra 2005. godine obavestio Opštinski sud u Raškoj da nema dokaza o prijemu zahteva podnosilaca iz 1995. godine.

Opštinski sud u Raškoj je zakazao ročište za 28. april 2006. godine i uputio podnosioce da pošalju novi dopis Vrhovnom sudu, koji je nakon toga delegirao Opštinski sud u Kraljevu kao stvarno i mesno nadležan sud, napominjući da se Opštinski sud u Raškoj nije upustio u raspravu, niti zakazivao ročišta do 2005. godine, što su bili argumenti kojim bi trebalo da bude potkrepljen ovakav stav Vrhovnog suda.

Opštinski sud u Kraljevu je održao ročište 24. avgusta 2006. godine, a izgleda da su podnosioci istakli u postupku i poseban zahtev za naknadu zbog dužine trajanja predmetnog postupka pred domaćim sudom.

Zatim su podnosioci 7. septembra 2006. godine predložili prekid postupka pred domaćim sudom, jer su se obratili i Evropskom sudu za ljudska. Podnosioci su ponovili ovaj zahtev 10. oktobra 2006. godine, iako im je ukazano od strane javnog pravobranioca da je to protivno njihovim interesima, pa je Opštinski sud u Kraljevu 6. novembra 2006. godine doneo formalnu odluku o prekidu postupka do završetka postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

7. Krajem oktobra dostavljen je novi predmet iz oblasti porodičnih odnosa (slučaj Milošević). Kao i u prethodnim slučajevima iz porodičnih odnosa i ovaj predmet se odlikuje naročitom hitnošću, jer je Sud ovu predstavku uzeo u prekoredno razmatranje, a Republici Srbiji je ostavljen veoma kratak rok (mesec dana) za dostavu pisanih zapažanja.

Iz činjeničnog stanja koje nam je Sud dostavio, proizlazi da se podnositeljka predstavke Snežana Milošević u oktobru 1994. godine udala za C. M., a da je u decembru 1994. godine rodila sina. Otac je februara 1996. godine napustio zajedničko domaćinstvo i poveo dete sa sobom.

Postupak u vezi sa razvodom braka

Opštinski sud u Bujanovcu je 15. januara 1997. godine doneo presudu kojom je razveden brak parničnih stranaka Snežane Milošević i C. M. i dete poverio podnositeljki predstavke odredivši način viđanja deteta i oca. Ova presuda postala je pravosnažana 5. maja 1997. godine.

Postupak za ponovno poveravanje deteta ocu

C. M. je pred Opštinski sudom u Lebanu je 30. oktobra 2002. godine pokrenuo postupak da se dete poveri njemu. Presudu od 20. aprila 2004. godine kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev ukinuo je 19. jula 2004. godine Okružni sud u Leskovcu.

Opštinski sud u Lebanu je 23. decembra 2005. godine doneo novu presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev i dete poverio ocu uz obavezu majke da plaća izdržavanje. Sud je takvu odluku obrazložio time da dete godinama živi sa ocem, te da nije voljno da živi kod majke, a sem toga Centar za socijalni rad u Bojniku i Institut za mentalno zdravlje iz Beograda izneli su mišljenje da su bolji uslovi života za dete kod oca.

Postupak izvršenja prve presude

Izvršenje prve gore pomenute presude otpočelo je 18. jula 1997. godine od strane Opštinskog suda u Lebanu. Pre 2. marta 2004. godine (datum stupanja Konvencije o ljudskim pravima na snagu u odnosu na Srbiju) bila su zakazivana samo tri ročišta za izvršenje presude od 15. januara 1997. godine, a nakon toga nijedno. Izvršni postupak je 24. aprila 2007. godine okončan na bazi presude od 23. decembra 2005. godine kojom je dete povereno ocu. Podnositeljka je protiv ove odluke (odluke o obustavi izvršnog postupka) podnela žalbu Okružnom sudu u Leskovcu.

Inače, podnositeljka se povodom postupka neizvršavanja prve presude obraćala predsednicima Opštinskog suda u Lebanu, Okružnog suda u Leskovcu i Vrhovnog suda Srbije, koji se 18. februara 2003. godine složio sa tim da su pritužbe podnositeljke opravdane. Takođe, obraćala se i Ministarstvu pravde.

Uloga Centra za socijalni rad

Podnositeljka se tokom izvršnog postupka obraćala Centru za socijalni rad za pomoć oko postepenog pripremanja deteta za život sa njom. Centar je 30. juna 2004. godine odredio da će se podnositeljka imati pravo da viđa dete dva puta mesečno na mestu i u vreme kako se to dogovore stranke. Ova odluka ukinuta je od strane Ministarstva za rad i socijalna pitanja 11. oktobra 2004. godine. Drugom odlukom Centra od 10. decembra 2004. godine podnositeljki je dato pravo da viđa po 6 časova svake druge subote.

Izgleda da to nije nikada realizovano, te da je Centar ostao pasivan, tako da je podnositeljka od 1996. godine imala samo povremene, neregulisane i kratke kontakte sa svojim detetom.

Sud je postavio pitanje da li je u ovom slučaju došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije u vezi sa dužinom parničnog i izvršnog postupka koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Lebanu i člana 8 Evropske Konvencije u vezi sa povredom prava na porodični život povodom ova dva postupka. Takođe, postavljeno je pitanje u vezi sa povredom člana 13 Konvencije tj. da li je podnositeljka u vezi sa navodnim povredama članova 6 stav 1 i 8 Konvencije imala na raspolaganju efikasno pravno sredstvo. S tim u vezi Sud je postavio ponovo pitanja u vezi sa tim da li su prema članu 35 (1) Konvencije, iskorišćena sva pravna sredstva pred domaćim organima, u vezi sa pitanjem dopuštenosti predstavke; da li su Ustavni sud i njegova stručna služba, otpočeli sa radom i da li je taj sud odlučivao po podnetim ustavnim žalbama, uz dostavu odnosnih odluka; da li je ustanovljena Komisija za naknadu štete, ako jeste, da li je odlučivala po podnetim zahtevima, uz dostavu odnosnih odluka.

8. Po predstavci Milete Petrovića iz Čačka Sud nam je komunicirao 10. novembra 2008. godine još jedan predmet.U ovom predmetu postupka je pred Evropskim sudom za ljudska prava protiv Republike Srbije pokrenut 14. septembra 2007. godine u vezi sa dužinom izvršnog postupka pred Opštinskim sudom u Čačku.

Prema podacima koje smo dobili od Evropskog suda podnosilac je 17. marta 2003. godine podneo tužbu zbog smetanja poseda, a 14. aprila 2004. godine Opštinski sud u Čačku je usvojio njegov zahtev naloživši tuženom da izvrši povraćaj u pređašnje stanje u vezi sa podnosiočevim restoranom, kao i da plati 109.800,00 dinara na ime troškova postupka.

Nakon što je ova odluka postala izvršna 23. aprila 2004. godine, podnosilac je Opštinskom sudu u Čačku podneo predlog za izvršenje 30. aprila 2004. godine. Sud je rešenje o izvršenju doneo 8. septembra 2004. godine, ali ono do danas nije izvršeno.

Ministar pravde je 10. maja 2006. godine tražio od Opštinskog suda u Čačku preduzimanje hitnih mera u pogledu izvršenja navedene odluke, primetivši da je podnosilac pretrpeo ozbiljnu povredu prava garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Novu urgenciju u vezi sa ovim predmetom ministar pravde poslao je 15. septembra 2006. godine, a 11. januara 2007. godine predsednik Opštinskog suda u Čačku priznao je da predmetni izvršni postupak traje prekomerno dugo i obavestio je podnosioca da je naredio njegovo ubrzanje.

Inače, podnosilac je oktobra 2002. godine uzeo hipotekarni kredit kod banke na iznos od 30.000 evra u cilju otvaranja restorana koji je predmet spora. Restoran je otvoren 8. marta 2003. godine, ali je po intervenciji tuženog prestao sa radom 15. marta 2003. godine. Usled nemogućnosti podnosioca da vraća zajam 31. maja 2004. godine njegov porodični stan prodat je na sudskoj licitaciji.

Podnosilac tvrdi da njegova izgubljena zarada  u period od 15. marta 2003. godine do 1. februara 2006. godine iznosi 531.624,00 evra, a to dokumentuje nalazom veštaka.  

Evropski sud je postavio pitanje da li je usled neizvršenja pomenute sudske odluke došlo do povrede članova 6 stav 1 Konvencije i član 1 Protokola 1 uz Konvenciju. Takođe, postavio je i pitanje da li je podnosilac imao na raspolaganju efikasno sredstvo za ubrzanje izvršnog postupka tj. dobijanje naknade zbog njegovog odugovlačenja, a što se svodi na povredu člana 13 Konvencije u vezi sa članom 6 stav 1 Konvencije.

9. Nova komunikacija predmeta izvršena je 13. novembra 2008. godine. Naime, Dragoslav Lazarević iz Gornjeg Milanovca, koga zastupa advokat M. Petrović iz istog grada je pred Evropskim sudom za ljudska prava pokrenuo postupak 1. marta 2007. godine protiv Republike Srbije u vezi sa dužinom izvršnog postupka pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu.

Prema podacima koje smo dobili od Evropskog suda 2. juna 1998. godine Opštinski sud u Gornjem Milanovcu odredio je da Opština Gornji Milanovac registruje vlasništvo oca podnosioca predstavke na zemlji koja je prethodno bila uknjižena kao društvena svojina. Presuda kojom je to naloženo postala je pravosnažna, ali u dopisu Evropskog suda nije navedeno kada.

2003. godine umro je otac podnosioca predstavke, pa je 10. februara 2004. godine podnosilac predstavke, ako jedini naslednik, lično zahtevao pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu izvršenje presude od 2. juna 1998. godine. Rešenje o izvršenju doneto je 8. novembra 2004. godine. Opština je 15. februar 2005. godine primila ovu odluku, ali upis kroz katastar nepokretnosti nije sproveden.

Evropski sud je postavio pitanje da li je usled neizvršenja pomenute sudske odluke došlo do povrede članova 6 stav 1 Konvencije i član 1 Protokola 1 uz Konvenciju.

Takođe, predloženo je sklapanje poravnanja na određeni iznos u vezi sa čim je dostavljena deklaracija.

10. Predstavkom koja je kod Evropskog suda za ljudska prava zavedena pod brojem 3558/08 tom sudu obratio se 9. januara 2008. godine, mal. Luka Đurić, iz Smedereva, a u vezi sa postupkom koji se vodi pred Opštinskim sudom u Smederevu u vezi sa izdržavanjem.  Podnosioca zastupa advokat S. Pećanac iz Smedereva. Ovaj slučaj nam je dostavljen na odgovor 5. decembra 2008. godine.

Iz činjeničnog stanja koje nam je Sud dostavio, proizlazi da je 3. avgusta 2004. godine Opštinski sud u Žagubici doneo presudu o razvodu braka koji je bio zaključen između podnosiočevih roditelja, tako što je podnosilac dodeljen majci, a otac je obavezan da na ime izdržavanja plaća 2000 dinara. Nije posebno navedeno kada je ova presuda postala pravosnažna.

Majka podnosioca predstavke je kao njegova zakonska zastupnica podnela 22. oktobra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Smederevu tražeći izmenu odluke o izdržavanju, imajući u vidu da tuženi živi u Švjacarskoj.

Prvo ročište zakazano za 4. februar 2005. godine je odloženo, jer tuženi nije bio uredno pozvan. Na sledećem ročištu koje je održano 11. maja 2005. godine tuženog je zastupao punomoćnik, ali je sud ročište odložio za 15. jun 2005. godine i imenovao je punomoćnika da prima sve dopise suda u ovom predmetu. U periodu između 15. juna 2005. godine i 5. marta 2008. godine bilo je zakazano još 17 ročišta od kojih su neka održana, a druga su odložena, ali nijedno ročište nije odloženo krivicom podnosioca predstavke. Ročišta su uglavnom odlagana zbog izostanka tuženog, bezuspešnih pokušaja suda do od švajcarskih organa pribavi relevantne informacije ili različitih proceduralnih razloga koji se mogu pripisati sudu.

Konačno, nakon što je 14. aprila 2008. godine saslušao majku podnosioca predstavke sud je zaključio raspravu, ali do oktobra 2008. godine sudska odluka nije bila izrađena i ekspedovana iz suda.

Evropski sud za ljudska prava posebno interesuje odgovor na sledeća pitanja:

Naime, Sud interesuje odgovor na pitanje da li je podnosilac iscrpeo sve delotvorne pravne lekove kako to zahteva član 35 stav 1 Konvencije. Posebno da li je ustavna žalba delotvorno sredstvo u vezi sa povredama člana 6 stav 1 i člana 8 Konvencije, ne samo teorijski, već praktično (u smislu postojanja konkretnih sudskih odluka, a ne samo zakonskih rešenja).

Potrebno je da damo odgovor na pitanje da li je Ustavni sud postao potpuno operativan, kao i da li je odlučivao po ustavnim žalbama, a posebno onih u vezi sa suđenjem u razumnom roku.

Pozvani smo da Sudu dostavimo relevantnu jurisprudenciju Ustavnog suda, Poslovnik Ustavnog suda, kao i Pravilnik o radu stručne službe Ustavnog suda.

Posebno se traži informacija o tome da li je formirana Komisija za naknadu štete predviđena članom 90 Zakona o Ustavnom sudu i ako jeste, traži se dostava odluke o tome.

Najzad, postavljena su pitanja u vezi sa navodnim povredama članova 6 stav 1 Konvencije (pravo na suđenje u razumnom roku) i 13 Konvencije (pravo na delotvorno pravno sredstvo).

11. Zajedničkom komunikacijom od 23. decembra 2008. godine dostavljeno je na odgovor još pet novih predmeta vezanih za suđenje u razumnom roku (Sabo, Šarčević, Rajković, Dragijević i Zlatković). Uz svaki od ovih predmeta dostavljena je i deklaracija Suda u kojoj je određen iznos koji bi trebalo da bude plaćen podnosiocima ukoliko država pristaje na sklapanje prijateljskog poravnanja u roku koji je Sud takođe odredio. Da bi se poravnanje skopilo potreban je i pristanak druge strane, ali uvek ostaje mogućnost davanja jednostrane deklaracije.