1. У првој половини 2008. године на одговор је достављено 18 предмета. Већина нових предмета односи се на породичне ствари (Дамјановић, Мићић, Цакић-Ивковић, М.В., Кнежевић, Илеш, Димитријевић и Фелбаб). У већини од ових предметима истиче се уз повреду члана 8 Конвенције (право на поштовање породичног живота) и повреда члана 6 став 1 Конвенције (право на суђење у разумном року) проистекла из неспровођења правоснажних судских одлука којима се регулишу односи између родитеља и деце, плаћања издржавања и дужине судских поступака. Поред тога у овим предметима истиче се и повреда члана 13 Конвенције (право на делотворно правно средство), везано за питање постојања правног средства у циљу решавања проблема суђења у разумном року. Један предмет односи се искључиво на суђење у разумном року везано за дужину парнице за раскид уговора о доживотном издржавању (Живковић), док се у случају Бјелић, у коме је била тужена СЦГ, поставља питање да ли за повреде чланова 6 и 8 Конвенције, као и члана 1 Протокола 1 уз Конвенцију одговарају Србија или Црна Гора. Предмет Салонтај-Дробњак одликује се посебном комплексношћу, јер се односи на правичност поступка лишења пословне способности пред домаћим органима, а уз то се истиче и наводна повреда права на приступ суду и права на породични живот из члана 8 Конвенције. Иначе, у овом, као и у осталим случајевима, подносиоци представки имају читав низ других поступака који се воде или су се водили пред домаћим судом.

2. Заједничком комуникацијом од 5. јуна 2008. године достављено је чак седам нових случајева (група случајева Брђанин, Бењоцки, Радин, Киш, Њергеш, Лазаревић, Бекер-Исаковић.) везаних за дужину судских поступака.

3. На проблем суђења у разумном року указује и нова заједничка комуникација 10 нових предмета против Србије извршена 29. августа 2008. године. (случајеви Univerturs-Lider-Logistic, три случаја по представци Тамаре Чешљар, случај Ђорђевић, случајеви Игњатовић и др., Митрев и др., Thirstein,  Ћурчић и СПЦ за Рашку област).

4. Такође, Суд је једним дописом почетком октобра 2008. године обухватио 29 представки, чији су подносиоци повезани истим статусом и које (представке) се заснивају на идентичној правној ситуацији.

Наиме, свих 29 подносилаца представке су чланови Самосталног синдиката инжењера ваздухопловства Србије и њихова имена су: 1. Александар Винчић 2. Дамир Матић 3. Душица Обарадовић 4. Александар Кржић 5. Љубомир Божић 6. Зоран Радоњић 7. Љиљана Савић 8. Александра Росић 9. Јово Грбић 10. Мирко Маљковић 11. Милан Вукелић 12. Јован Милић 13. Јован Јовановић 14. Милутин Јовановић 15. Ненад Јовановић 16. Зоран Корица 17. Дара Ђорђевић Халапир 18. Вера Васовић 19. Драго Тумбас 20. Добривоје Дуњић 21. Светозар Мунћан 22. Раде Савић 23. Драган Удовић 24. Милутин Милунов 25. Предраг Стаменовић 26. Зоран Бабић 27. Слободан Пејић 28. Мирко Новаковић 29. Радоје Ђукић.

Све представке су у вези са појединачним парницама, које су подносиоци као тужиоци, покренули пред Четвртим општинским судом у Београду, против  предузећа ЈАТ, Београд, због неисплаћене накнаде по споразуму и одлуци директора од 28/29. новембра 2004. године.

Предметни поступци су имали различите исходе у првом степену, неки подносиоци су имали успеха у спору, неки нису, међутим, у другостепеном поступку, пред Окружним судом у Београду, ниједан подносилац није био успешан, јер је Окружни суд оценио да директор ЈАТ-а није могао да без посебног овлашћења донесе одлуку о исплати новчаних накнада.

Међутим, у другим случајевима, у односу на друге тужиоце који су имали исти статус као и подносиоци представки (колеге подносилаца) и налазили се у идентичној правној ситуацији, Окружни суд је одлучивао у корист тих тужилаца, у којим одлукама је држао да је исплата основана и да је тиме извршена обавеза ЈАТ-а која произилази из поменутог споразума и одлуке.

С обзиром на противречност одлука и неуједначену праксу Окружног суда у Београду, у вези са идентичним правним ситуацијама, Четврти општински суд је покренуо поступак пред Врховним судом Србије, за решавање спорног правног питања, од значаја за уједначавање праксе. Међутим, Врховни суд Србије је одбио да реши ово питање, нашавши да у овом случају нема места примени члана 176. Закона о парничном поступку и да је на Окружном суду да усагласи сопствену праксу.

Представке су поднете због повреде чланова 6 (право на правично суђење), 13 (право на ефективно правно средство) и 14 (забрана дискриминације), због тога што су тужбени захтеви подносилаца представки одбијани, док су истовремено, од стране истих судова, идентични тужбени захтеви  њихових  колега у истој правној ситуацији, усвајани.

Европски суд је указао на релевантно домаће право и поставио питања:

1. Да ли су према члану 35 (1) Конвенције, искоришћена сва правна средства пред домаћим органима, у вези са питањем допуштености представке; да ли су Уставни суд и његова стручна служба, отпочели са радом и да ли је тај суд одлучивао по поднетим уставним жалбама, уз доставу односних одлука; да ли је установљена Комисија за накнаду штете, ако јесте, да ли је одлучивала по поднетим захтевима, уз доставу односних одлука.

2. у светлу навода подносилаца представке да је Окружни суд у Београду доносио супротне одлуке у вези са идентичним правним ситуацијама, поставља се питање, да ли су подносиоци имали право на правично суђење приликом одлучивања о њиховим правима и обавезама, у складу са чланом 6(1) Конвенције? Нарочито, да ли је поступање домаћег суда у складу са принципима правне сигурности и правне једнакости (једнако поступање у једнаким ситуацијама) који су садржани у односним одредбама Конвенције?


5. Након ове групе случајева комунициран је нови случај у коме су постављена иста питања као у претходној групи случајева, а том комуникцаијом обухваћене су две представке (Живковић и Лопичић).

6. Још једном комуникацијом током октобра 2008. године поставило се питање суђења у разумном року и постојања делотворних средстава за борбу са овим проблемом. У питању је поступак који су подносиоци Медаревић и Пузовић покренули пред Општинским судом у Рашкој 26. августа 1994. године тражећи поништај више уговора које је потписао њихов отац и расправу заоставштине своје мајке.

Након смрти њиховог оца 14. марта 1995. године покренули су посебан поступак за поништај тестамента.

Потом су подносиоци поднели предлог за промену месне надлежности суда како Општинском суду у Рашкој (23. јун 1995. године), тако и Врховном суд Србије (10. јул 1995. године, постоји печат о пријему овог поднеска у Врховном суду).

Општински суд је поводом обе тужбе заказао заједничку расправу за 31. март 2005. године, али су 30. марта 2005. године подносиоци обавестили Општински суд у Рашкој да неће присуствовати рочиштима све док Врховни суд Србије не донесе одлуку поводом њиховог захтева.

Општински суд у Рашкој је 12. октобра 2005. године формално спојио оба поступка и заказао рочиште за 31. март 2006. године, али су подносиоци поновили свој став од 30. маја 2005. године.

Са друге стране, Врховни суд је 18. октобра 2005. године обавестио Општински суд у Рашкој да нема доказа о пријему захтева подносилаца из 1995. године.

Општински суд у Рашкој је заказао рочиште за 28. април 2006. године и упутио подносиоце да пошаљу нови допис Врховном суду, који је након тога делегирао Општински суд у Краљеву као стварно и месно надлежан суд, напомињући да се Општински суд у Рашкој није упустио у расправу, нити заказивао рочишта до 2005. године, што су били аргументи којим би требало да буде поткрепљен овакав став Врховног суда.

Општински суд у Краљеву је одржао рочиште 24. августа 2006. године, а изгледа да су подносиоци истакли у поступку и посебан захтев за накнаду због дужине трајања предметног поступка пред домаћим судом.

Затим су подносиоци 7. септембра 2006. године предложили прекид поступка пред домаћим судом, јер су се обратили и Европском суду за људска. Подносиоци су поновили овај захтев 10. октобра 2006. године, иако им је указано од стране јавног правобраниоца да је то противно њиховим интересима, па је Општински суд у Краљеву 6. новембра 2006. године донео формалну одлуку о прекиду поступка до завршетка поступка пред Европским судом за људска права.

7. Крајем октобра достављен је нови предмет из области породичних односа (случај Милошевић). Као и у претходним случајевима из породичних односа и овај предмет се одликује нарочитом хитношћу, јер је Суд ову представку узео у прекоредно разматрање, а Републици Србији је остављен веома кратак рок (месец дана) за доставу писаних запажања.

Из чињеничног стања које нам је Суд доставио, произлази да се подноситељка представке Снежана Милошевић у октобру 1994. године удала за Ц. М., а да је у децембру 1994. године родила сина. Отац је фебруара 1996. године напустио заједничко домаћинство и повео дете са собом.

Поступак у вези са разводом брака

Општински суд у Бујановцу је 15. јануара 1997. године донео пресуду којом је разведен брак парничних странака Снежане Милошевић и Ц. М. и дете поверио подноситељки представке одредивши начин виђања детета и оца. Ова пресуда постала је правоснажана 5. маја 1997. године.

Поступак за поновно поверавање детета оцу

Ц. М. је пред Општински судом у Лебану је 30. октобра 2002. године покренуо поступак да се дете повери њему. Пресуду од 20. априла 2004. године којом је одбијен његов тужбени захтев укинуо је 19. јула 2004. године Окружни суд у Лесковцу.

Општински суд у Лебану је 23. децембра 2005. године донео нову пресуду којом је усвојио тужбени захтев и дете поверио оцу уз обавезу мајке да плаћа издржавање. Суд је такву одлуку образложио тиме да дете годинама живи са оцем, те да није вољно да живи код мајке, а сем тога Центар за социјални рад у Бојнику и Институт за ментално здравље из Београда изнели су мишљење да су бољи услови живота за дете код оца.

Поступак извршења прве пресуде

Извршење прве горе поменуте пресуде отпочело је 18. јула 1997. године од стране Општинског суда у Лебану. Пре 2. марта 2004. године (датум ступања Конвенције о људским правима на снагу у односу на Србију) била су заказивана само три рочишта за извршење пресуде од 15. јануара 1997. године, а након тога ниједно. Извршни поступак је 24. априла 2007. године окончан на бази пресуде од 23. децембра 2005. године којом је дете поверено оцу. Подноситељка је против ове одлуке (одлуке о обустави извршног поступка) поднела жалбу Окружном суду у Лесковцу.

Иначе, подноситељка се поводом поступка неизвршавања прве пресуде обраћала председницима Општинског суда у Лебану, Окружног суда у Лесковцу и Врховног суда Србије, који се 18. фебруара 2003. године сложио са тим да су притужбе подноситељке оправдане. Такође, обраћала се и Министарству правде.

Улога Центра за социјални рад

Подноситељка се током извршног поступка обраћала Центру за социјални рад за помоћ око постепеног припремања детета за живот са њом. Центар је 30. јуна 2004. године одредио да ће се подноситељка имати право да виђа дете два пута месечно на месту и у време како се то договоре странке. Ова одлука укинута је од стране Министарства за рад и социјална питања 11. октобра 2004. године. Другом одлуком Центра од 10. децембра 2004. године подноситељки је дато право да виђа по 6 часова сваке друге суботе.

Изгледа да то није никада реализовано, те да је Центар остао пасиван, тако да је подноситељка од 1996. године имала само повремене, нерегулисане и кратке контакте са својим дететом.

Суд је поставио питање да ли је у овом случају дошло до повреде члана 6 став 1 Конвенције у вези са дужином парничног и извршног поступка који су вођени пред Општинским судом у Лебану и члана 8 Европске Конвенције у вези са повредом права на породични живот поводом ова два поступка. Такође, постављено је питање у вези са повредом члана 13 Конвенције тј. да ли је подноситељка у вези са наводним повредама чланова 6 став 1 и 8 Конвенције имала на располагању ефикасно правно средство. С тим у вези Суд је поставио поново питања у вези са тим да ли су према члану 35 (1) Конвенције, искоришћена сва правна средства пред домаћим органима, у вези са питањем допуштености представке; да ли су Уставни суд и његова стручна служба, отпочели са радом и да ли је тај суд одлучивао по поднетим уставним жалбама, уз доставу односних одлука; да ли је установљена Комисија за накнаду штете, ако јесте, да ли је одлучивала по поднетим захтевима, уз доставу односних одлука.

8. По представци Милете Петровића из Чачка Суд нам је комуницирао 10. новембра 2008. године још један предмет.У овом предмету поступка је пред Европским судом за људска права против Републике Србије покренут 14. септембра 2007. године у вези са дужином извршног поступка пред Општинским судом у Чачку.

Према подацима које смо добили од Европског суда подносилац је 17. марта 2003. године поднео тужбу због сметања поседа, а 14. априла 2004. године Општински суд у Чачку је усвојио његов захтев наложивши туженом да изврши повраћај у пређашње стање у вези са подносиочевим рестораном, као и да плати 109.800,00 динара на име трошкова поступка.

Након што је ова одлука постала извршна 23. априла 2004. године, подносилац је Општинском суду у Чачку поднео предлог за извршење 30. априла 2004. године. Суд је решење о извршењу донео 8. септембра 2004. године, али оно до данас није извршено.

Министар правде је 10. маја 2006. године тражио од Општинског суда у Чачку предузимање хитних мера у погледу извршења наведене одлуке, приметивши да је подносилац претрпео озбиљну повреду права гарантованих Европском конвенцијом о људским правима. Нову ургенцију у вези са овим предметом министар правде послао је 15. септембра 2006. године, а 11. јануара 2007. године председник Општинског суда у Чачку признао је да предметни извршни поступак траје прекомерно дуго и обавестио је подносиоца да је наредио његово убрзање.

Иначе, подносилац је октобра 2002. године узео хипотекарни кредит код банке на износ од 30.000 евра у циљу отварања ресторана који је предмет спора. Ресторан је отворен 8. марта 2003. године, али је по интервенцији туженог престао са радом 15. марта 2003. године. Услед немогућности подносиоца да враћа зајам 31. маја 2004. године његов породични стан продат је на судској лицитацији.

Подносилац тврди да његова изгубљена зарада  у период од 15. марта 2003. године до 1. фебруара 2006. године износи 531.624,00 евра, а то документује налазом вештака.  

Европски суд је поставио питање да ли је услед неизвршења поменуте судске одлуке дошло до повреде чланова 6 став 1 Конвенције и члан 1 Протокола 1 уз Конвенцију. Такође, поставио је и питање да ли је подносилац имао на располагању ефикасно средство за убрзање извршног поступка тј. добијање накнаде због његовог одуговлачења, а што се своди на повреду члана 13 Конвенције у вези са чланом 6 став 1 Конвенције.

9. Нова комуникација предмета извршена је 13. новембра 2008. године. Наиме, Драгослав Лазаревић из Горњег Милановца, кога заступа адвокат М. Петровић из истог града је пред Европским судом за људска права покренуо поступак 1. марта 2007. године против Републике Србије у вези са дужином извршног поступка пред Општинским судом у Горњем Милановцу.

Према подацима које смо добили од Европског суда 2. јуна 1998. године Општински суд у Горњем Милановцу одредио је да Општина Горњи Милановац региструје власништво оца подносиоца представке на земљи која је претходно била укњижена као друштвена својина. Пресуда којом је то наложено постала је правоснажна, али у допису Европског суда није наведено када.

2003. године умро је отац подносиоца представке, па је 10. фебруара 2004. године подносилац представке, ако једини наследник, лично захтевао пред Општинским судом у Горњем Милановцу извршење пресуде од 2. јуна 1998. године. Решење о извршењу донето је 8. новембра 2004. године. Општина је 15. фебруар 2005. године примила ову одлуку, али упис кроз катастар непокретности није спроведен.

Европски суд је поставио питање да ли је услед неизвршења поменуте судске одлуке дошло до повреде чланова 6 став 1 Конвенције и члан 1 Протокола 1 уз Конвенцију.

Такође, предложено је склапање поравнања на одређени износ у вези са чим је достављена декларација.

10. Представком која је код Европског суда за људска права заведена под бројем 3558/08 том суду обратио се 9. јануара 2008. године, мал. Лука Ђурић, из Смедерева, а у вези са поступком који се води пред Општинским судом у Смедереву у вези са издржавањем.  Подносиоца заступа адвокат С. Пећанац из Смедерева. Овај случај нам је достављен на одговор 5. децембра 2008. године.

Из чињеничног стања које нам је Суд доставио, произлази да је 3. августа 2004. године Општински суд у Жагубици донео пресуду о разводу брака који је био закључен између подносиочевих родитеља, тако што је подносилац додељен мајци, а отац је обавезан да на име издржавања плаћа 2000 динара. Није посебно наведено када је ова пресуда постала правоснажна.

Мајка подносиоца представке је као његова законска заступница поднела 22. октобра 2004. године тужбу Општинском суду у Смедереву тражећи измену одлуке о издржавању, имајући у виду да тужени живи у Швјацарској.

Прво рочиште заказано за 4. фебруар 2005. године је одложено, јер тужени није био уредно позван. На следећем рочишту које је одржано 11. маја 2005. године туженог је заступао пуномоћник, али је суд рочиште одложио за 15. јун 2005. године и именовао је пуномоћника да прима све дописе суда у овом предмету. У периоду између 15. јуна 2005. године и 5. марта 2008. године било је заказано још 17 рочишта од којих су нека одржана, а друга су одложена, али ниједно рочиште није одложено кривицом подносиоца представке. Рочишта су углавном одлагана због изостанка туженог, безуспешних покушаја суда до од швајцарских органа прибави релевантне информације или различитих процедуралних разлога који се могу приписати суду.

Коначно, након што је 14. априла 2008. године саслушао мајку подносиоца представке суд је закључио расправу, али до октобра 2008. године судска одлука није била израђена и експедована из суда.

Европски суд за људска права посебно интересује одговор на следећа питања:

Наиме, Суд интересује одговор на питање да ли је подносилац исцрпео све делотворне правне лекове како то захтева члан 35 став 1 Конвенције. Посебно да ли је уставна жалба делотворно средство у вези са повредама члана 6 став 1 и члана 8 Конвенције, не само теоријски, већ практично (у смислу постојања конкретних судских одлука, а не само законских решења).

Потребно је да дамо одговор на питање да ли је Уставни суд постао потпуно оперативан, као и да ли је одлучивао по уставним жалбама, а посебно оних у вези са суђењем у разумном року.

Позвани смо да Суду доставимо релевантну јуриспруденцију Уставног суда, Пословник Уставног суда, као и Правилник о раду стручне службе Уставног суда.

Посебно се тражи информaција о томе да ли је формирана Комисија за накнаду штете предвиђена чланом 90 Закона о Уставном суду и ако јесте, тражи се достава одлуке о томе.

Најзад, постављена су питања у вези са наводним повредама чланова 6 став 1 Конвенције (право на суђење у разумном року) и 13 Конвенције (право на делотворно правно средство).

11. Заједничком комуникацијом од 23. децембра 2008. године достављено је на одговор још пет нових предмета везаних за суђење у разумном року (Сабо, Шарчевић, Рајковић, Драгијевић и Златковић). Уз сваки од ових предмета достављена је и декларација Суда у којој је одређен износ који би требало да буде плаћен подносиоцима уколико држава пристаје на склапање пријатељског поравнања у року који је Суд такође одредио. Да би се поравнање скопило потребан је и пристанак друге стране, али увек остаје могућност давања једностране декларације.