Obaveštenje o odluci Evropskog suda za ljudska prava objavljenoj u maju 2024. godine protiv Republike Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 31. maja 2024. godine objavio 1 odluku protiv Republike Srbije.

Odluku je doneo Odbor.

A i dr. protiv Srbije (broj 37478/16, doneta 18. aprila, objavljena 23. maja 2024. godine)

Predmet se odnosi na nameravano udaljenje jedne libijske porodice sa teritorije Republike Srbije za koju se smatralo da predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost na osnovu poverljivih informacija. Podnosioci su pre podnošenja predstavke Sudu zatražili određivanje privremene mere

Okolnosti slučaja

Prvi podnosilac predstavke bio je bivši administrativni kadar libijske diplomatske misije u Republici Srbiji, koju je 2010. godine postavio režim Muamera el-Gadafija. Po isteku mandata 2014. godine, nastavio je da privremeno i zakonito boravi u Republici Srbiji sa suprugom i troje dece, ostalim podnosiocima, na osnovu privatnog biznisa i školovanja dece.

Nakon zahteva Bezbednosno-informativne agencije (u daljem tekstu: „BIA“), Ministarstvo unutrašnjih poslova je u februaru i martu 2015. godine oduzelo podnosiocima dozvole za privremeni boravak jer su predstavljali pretnju po „nacionalnu bezbednost“ i naloženo im je da dobrovoljno napuste teritoriju Republike Srbije. Rešenje o otkazu boravka se u to vreme smatralo osnovom za prinudno udaljenje.

U rešenju je postojala pouka o pravnom leku – podnošenje žalbe Ministarstvu unutrašnjih poslova ili diplomatskom predstavništvu Republike Srbije u inostranstvu. Podnosioci nisu izjavili žalbu.

Podnosioci su potom zatražili azil, navodeći neposredan rizik po njihove živote, po raznim opštim i ličnim osnovama, ukoliko budu deportovani u Libiju.

Kancelarija za azil i Komisija za azil su odbile zahteve podnosilaca za azil jer, pored ostalog, nisu uspeli da dokažu da im je pretio rizik od progona u slučaju da budu vraćeni u Libiju.

Podnosioci su protiv gorepomenutih odluka podneli tužbu Upravom sudu.

Upravni sud je odbio zahtev podnosilaca za obustavu izvršenja nižih odluka do donošenja konačne odluke, kao i njihove zahteve za usmenu raspravu i sudsko preispitivanje, ocenivši da su odluke o azilu zakonite.

Podnosioci su potom podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu, žaleći se na povredu prava na azil, zagarantovanog članom 57. Ustava, načela zabrane proterivanja i nedostatak delotvornih domaćih pravnih lekova.

Takođe, podnosioci su podneli i zahtev za izdavanje privremene mere Sudu, koji zahtev je usvojen, te je naloženo Republici Srbiji da ih ne deportuju u Libiju ili drugu zemlju za vreme trajanja postupka pred Sudom.

Nakon obaveštenja o postupku pred Sudom, BIA je izvršila ponovnu procenu bezbednosnih rizika i zaključila je da se više ne smatra da podnosioci predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost. Takođe, Kancelarija za azil je poništila svoju prethodnu odluku i odobrila podnosiocima supsidijarnu zaštitu koju su tražili, prihvativši sve ranije argumente podnosilaca u vezi sa rizicima sa kojima bi se oni lično suočili u slučaju njihovog prinudnog udaljenja u Libiju.

Nakon toga, podnosioci su povukli ustavnu žalbu u delu nameravanog proterivanja, kao i usled nedostatka delotvornih domaćih pravnih lekova u vezi sa postupkom pred organima za azil, ali su ostali pri svojoj preostaloj pritužbi u pogledu nedelotvornih pravnih lekova u okviru upravnog postupka zarad njihovog udaljenja.

• Pritužbe podnosilaca i postupak pred Sudom

Podnosioci su se prituživali, na osnovu čl. 2. i 3. Konvencije da bi ih deportacija u Libiju izložila stvarnom riziku da budu ubijeni, oteti ili podvrgnuti mučenju od strane raznih tamošnjih vojnih i paravojnih formacija. Dalje su se prituživali na nedelotvornost domaćih pravnih lekova, navodeći (i) da nisu mogli da osporavaju naloge za njihovo udaljenje bez ikakvih informacija o slučaju nacionalne bezbednosti, (ii) da dostupni pravni lekovi nisu imali nikakvo suspenzivno dejstvo, i (iii) da su njihovi zahtevi za azil odbijeni bez ikakvog odgovarajućeg ispitivanja rizika sa kojim su se suočavali.

Predstavka je podneta Sudu 30. juna 2016. godine.

Sud je 1. jula 2016. godine u ovom predmetu odredio privremenu meru i naložio Republici Srbiji da ne deportuje podnosioce u Libiju ili drugu zemlju do okončanja postupka pred Sudom.

Tokom trajanja postupka pred Sudom, prvi podnosilac je preminuo.

• Odluka Suda

Vlada je navela da je nakon obaveštenja o privremenoj meri Suda, BIA izvršila ponovnu procenu bezbednosnog rizika i zaključila da podnosioci ne predstavljaju pretnju po nacionalnu bezbednost, kao i da je Kancelarija za azil poništila svoju prethodnu odluku i podnosiocima odobrila zaštitu koju su tražili. Konačno, Vlada je istakla da su izvršene određene izmene Zakona o azilu i privremenoj zaštiti i Zakona o strancima 2018. godine. Stoga je Vlada predložila Sudu da predstavku izbriše sa svoje liste predmeta, jer je stvar rešena na domaćem nivou. Alternativno, Vlada je predložila da se predstavka odbaci usled neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava u upravnom postupku.

Podnosioci su nakon odbrane Vlade povukli svoje pritužbe prema čl. 2. i 3. Konvencije, dok su ostali pri navodima o povredi prava iz člana 13. Konvencije u pogledu nedelotvornih pravnih lekova u okviru upravnog postupka povodom njihovog udaljenja.

Sud je prihvatio odbranu Vlade da podnosioci više nisu izloženi riziku da budu udaljeni iz Srbije, kao i želju podnosilaca da povuku deo predstavke (za čl. 2. i 3. Konvencije), te je ocenio da poštovanje ljudskih prava definisanih u Konvenciji i protokolima uz Konvenciju ne zahteva nastavak ispitivanja predstavke prema članu 37. stav 1. tačka b) Konvencije i u ovom delu ju je skinuo sa svoje liste predmeta, te ukinuo privremenu meru.

U odnosu na istaknutu povredu prava na delotvorno pravno sredstvo, Sud je razmatrao da li ga „okolnosti navode na zaključak“ da „iz bilo kog drugog razloga ... više nije opravdano nastaviti sa ispitivanjem predstavke“, te je zaključio da nema potrebe da nastavi sa ispitivanjem predmetnog slučaja. Ovo iz sledećih razloga: nema naznaka da su nadležni državni organi pokušali da nasilno udalje podnosioce u Libiju nakon prvobitnih naloga za udaljenje, bilo pre ili dok su njihovi zahtevi za azil još uvek bili u postupku odlučivanja do zaključenja postupka za azil; podnosioci su zahtev Sudu za određivanje privremene mere podneli tek nakon okončanja postupka za azil; zahtevi za azil su zaustavili potencijalno proterivanje podnosilaca i sprečili materijalizaciju potencijalne povrede člana 13. u relevantnom trenutku dovođenjem srpskih vlasti u situaciju da, makar potencijalno, izvrše detaljnu procenu njihovih pritužbi prema čl. 2. i 3. Konvencije, ali su podnosioci povukli deo pritužbe prema članu 13. u vezi sa postupkom za azil pred Ustavnim sudom.

Sud je ocenio da ga činjenica da su podnosioci povukli pred Ustavnim sudom deo pritužbe prema članu 13. Konvencije sprečava da dalje ispita obim i delotvornost pravnog puta (u upravnom postupku prema Zakonu o opštem upravnom postupku koji u relevantno vreme nije imao suspenzivno dejstvo) u praksi.

Stoga je Sud i ovaj deo predstavke, na osnovu 37. stav 1. tačka b) Konvencije, skinuo sa svoje liste predmeta.