Обавештење о одлуци Европског суда за људска права објављеној у мају 2024. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 31. маја 2024. године објавио 1 одлуку против Републике Србије.

Одлуку је донео Одбор.

А и др. против Србије (број 37478/16, донета 18. априла, објављена 23. маја 2024. године)

Предмет се односи на намеравано удаљење једне либијске породице са територије Републике Србије за коју се сматрало да представља претњу по националну безбедност на основу поверљивих информација. Подносиоци су пре подношења представке Суду затражили одређивање привремене мере

Околности случаја

Први подносилац представке био је бивши административни кадар либијске дипломатске мисије у Републици Србији, коју је 2010. године поставио режим Муамера ел-Гадафија. По истеку мандата 2014. године, наставио је да привремено и законито борави у Републици Србији са супругом и троје деце, осталим подносиоцима, на основу приватног бизниса и школовања деце.

Након захтева Безбедносно-информативне агенције (у даљем тексту: „БИА“), Министарство унутрашњих послова је у фебруару и марту 2015. године одузело подносиоцима дозволе за привремени боравак јер су представљали претњу по „националну безбедност“ и наложено им је да добровољно напусте територију Републике Србије. Решење о отказу боравка се у то време сматрало основом за принудно удаљење.

У решењу је постојала поука о правном леку – подношење жалбе Министарству унутрашњих послова или дипломатском представништву Републике Србије у иностранству. Подносиоци нису изјавили жалбу.

Подносиоци су потом затражили азил, наводећи непосредан ризик по њихове животе, по разним општим и личним основама, уколико буду депортовани у Либију.

Канцеларија за азил и Комисија за азил су одбиле захтеве подносилаца за азил јер, поред осталог, нису успели да докажу да им је претио ризик од прогона у случају да буду враћени у Либију.

Подносиоци су против горепоменутих одлука поднели тужбу Управом суду.

Управни суд је одбио захтев подносилаца за обуставу извршења нижих одлука до доношења коначне одлуке, као и њихове захтеве за усмену расправу и судско преиспитивање, оценивши да су одлуке о азилу законите.

Подносиоци су потом поднели Уставном суду уставну жалбу, жалећи се на повреду права на азил, загарантованог чланом 57. Устава, начела забране протеривања и недостатак делотворних домаћих правних лекова.

Такође, подносиоци су поднели и захтев за издавање привремене мере Суду, који захтев је усвојен, те је наложено Републици Србији да их не депортују у Либију или другу земљу за време трајања поступка пред Судом.

Након обавештења о поступку пред Судом, БИА је извршила поновну процену безбедносних ризика и закључила је да се више не сматра да подносиоци представљају претњу по националну безбедност. Такође, Канцеларија за азил је поништила своју претходну одлуку и одобрила подносиоцима супсидијарну заштиту коју су тражили, прихвативши све раније аргументе подносилаца у вези са ризицима са којима би се они лично суочили у случају њиховог принудног удаљења у Либију.

Након тога, подносиоци су повукли уставну жалбу у делу намераваног протеривања, као и услед недостатка делотворних домаћих правних лекова у вези са поступком пред органима за азил, али су остали при својој преосталој притужби у погледу неделотворних правних лекова у оквиру управног поступка зарад њиховог удаљења.

• Притужбе подносилаца и поступак пред Судом

Подносиоци су се притуживали, на основу чл. 2. и 3. Конвенције да би их депортација у Либију изложила стварном ризику да буду убијени, отети или подвргнути мучењу од стране разних тамошњих војних и паравојних формација. Даље су се притуживали на неделотворност домаћих правних лекова, наводећи (i) да нису могли да оспоравају налоге за њихово удаљење без икаквих информација о случају националне безбедности, (ii) да доступни правни лекови нису имали никакво суспензивно дејство, и (iii) да су њихови захтеви за азил одбијени без икаквог одговарајућег испитивања ризика са којим су се суочавали.

Представка је поднета Суду 30. јуна 2016. године.

Суд је 1. јула 2016. године у овом предмету одредио привремену меру и наложио Републици Србији да не депортује подносиоце у Либију или другу земљу до окончања поступка пред Судом.

Током трајања поступка пред Судом, први подносилац je преминуо.

• Одлука Суда

Влада је навела да је након обавештења о привременој мери Суда, БИА извршила поновну процену безбедносног ризика и закључила да подносиоци не представљају претњу по националну безбедност, као и да је Канцеларија за азил поништила своју претходну одлуку и подносиоцима одобрила заштиту коју су тражили. Коначно, Влада је истакла да су извршене одређене измене Закона о азилу и привременој заштити и Закона о странцима 2018. године. Стога је Влада предложила Суду да представку избрише са своје листе предмета, јер је ствар решена на домаћем нивоу. Алтернативно, Влада је предложила да се представка одбаци услед неисцрпљивања домаћих правних средстава у управном поступку.

Подносиоци су након одбране Владе повукли своје притужбе према чл. 2. и 3. Конвенције, док су остали при наводима о повреди права из члана 13. Конвенције у погледу неделотворних правних лекова у оквиру управног поступка поводом њиховог удаљења.

Суд је прихватио одбрану Владе да подносиоци више нису изложени ризику да буду удаљени из Србије, као и жељу подносилаца да повуку део представке (за чл. 2. и 3. Конвенције), те је оценио да поштовање људских права дефинисаних у Конвенцији и протоколима уз Конвенцију не захтева наставак испитивања представке према члану 37. став 1. тачка б) Конвенције и у овом делу ју је скинуо са своје листе предмета, те укинуо привремену меру.

У односу на истакнуту повреду права на делотворно правно средство, Суд је разматрао да ли га „околности наводе на закључак“ да „из било ког другог разлога ... више није оправдано наставити са испитивањем представке“, те је закључио да нема потребе да настави са испитивањем предметног случаја. Ово из следећих разлога: нема назнака да су надлежни државни органи покушали да насилно удаље подносиоце у Либију након првобитних налога за удаљење, било пре или док су њихови захтеви за азил још увек били у поступку одлучивања до закључења поступка за азил; подносиоци су захтев Суду за одређивање привремене мере поднели тек након окончања поступка за азил; захтеви за азил су зауставили потенцијално протеривање подносилаца и спречили материјализацију потенцијалне повреде члана 13. у релевантном тренутку довођењем српских власти у ситуацију да, макар потенцијално, изврше детаљну процену њихових притужби према чл. 2. и 3. Конвенције, али су подносиоци повукли део притужбе према члану 13. у вези са поступком за азил пред Уставним судом.

Суд је оценио да га чињеница да су подносиоци повукли пред Уставним судом део притужбе према члану 13. Конвенције спречава да даље испита обим и делотворност правног пута (у управном поступку према Закону о општем управном поступку који у релевантно време није имао суспензивно дејство) у пракси.

Стога је Суд и овај део представке, на основу 37. став 1. тачка б) Конвенције, скинуо са своје листе предмета.