Obaveštenje o presudi i odlukama Evropskog suda za ljudska prava koje su objavljene u junu 2024. godine protiv Republike Srbije

Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Sud) je u periodu od 1. do 30. juna 2024. godine objavio 1 presudu i 22 odluke protiv Republike Srbije.

Presudu u predmetu Antić doneo je Odbor. Utvrđena je povreda prava iz člana 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija), dok pritužbe po članu 3. Konvencije nisu ispitivane jer je Sud ocenio da to nije opravdano.

Sve odluke je takođe doneo Odbor. Sud je u jednom predmetu predstavku proglasio neprihvatljivom i odbacio je zbog očigledne neosnovanosti (Marina Lazović), dok je u dvadeset i jednom predmetu predstavke izbrisao sa liste slučajeva (u 19 predmeta prihvativši potpisana prijateljska poravnanja, u jednom predmetu usvojivši jednostranu Deklaraciju i u jednom predmetu ocenivši da nije dalje opravdano razmatrati predstavku).

I – PRESUDA

1. Antić protiv Srbije (broj 41655/16, od 20. juna 2024. godine)

Predmet se odnosi na izručenje podnosioca Sjedinjenim Američkim Državama (u daljem tekstu: SAD) i propust Republike Srbije da poštuje pravilo 39. Poslovnika Suda (postupanje po privremenoj meri koju je odredio Sud).

Podnosilac se prituživao da je izručen SAD gde mu je pretila kazna doživotnog zatvora, uprkos privremenoj meri Suda kojom je Republici Srbiji naloženo da podnosioca ne izručuje dok traje postupak pred Sudom.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosilac je 28. maja 2015. godine u SAD optužen za trgovinu drogom i Interpol je izdao nalog za njegovo hapšenje, nakon čega je on lišen slobode u Republici Srbiji 31. jula 2015. godine i određen mu je pritvor.

Podnosilac je 21. jula 2016. godine zatražio od Suda da zaustavi njegovo izručenje, s obzirom na postojanje rizika od doživotnog zatvora u slučaju donošenja osuđujuće presude u SAD.

Sud je 22. jula 2016. godine odredio privremenu meru u ovom predmetu i naložio je Vladi da ne izručuje podnosioca u SAD dok traje postupak pred Sudom. Uprkos navedenom, podnosilac je 25. jula 2016. godine izručen SAD.

Punomoćnik podnosioca je naveo da je podnosiocu, na osnovu sporazuma o priznanju krivice u SAD, izrečena kazna zatvora u trajanju od 84 meseca, te da je u januaru 2022. godine pušten na slobodu i deportovan u Kanadu (jednu od dve matične države podnosioca, pored Bosne i Hercegovine).

Takođe, punomoćnik podnosioca je prvobitno izjavio da nije imao kontakta sa njim od 2019. godine. Međutim, nakon prigovora Vlade da u tom slučaju predstavku treba izbrisati sa liste predmeta Suda, punomoćnik je tvrdio da je ipak od 2019. godine nastavio kontakt sa podnosiocem putem elektronske pošte, koju tvrdnju nije potkrepio dokazima.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosilac je podneo predstavku Sudu 21. jula 2016. godine.

Podnosilac se u predstavci prituživao na povredu zabrane mučenja iz člana 3. Konvencije i na ometanje efektivnog ostvarivanja prava na individualnu predstavku iz člana 34. Konvencije, jer je izručen SAD uprkos nalogu Suda Vladi da to ne treba biti učinjeno dok traje postupak pred Sudom.

ODLUKA SUDA

• član 3. Konvencije

Usled nedostatka kontakta između podnosioca i njegovog punomoćnika, Sud je odlučio da dalje ispitivanje predstavke po članu 3. Konvencije nije opravdano, te je, na osnovu člana 37. stav 1. Konvencije, ovaj deo predstavke izbrisao sa svoje liste predmeta.

• član 34. Konvencije

U pogledu pritužbe na povredu člana 34. Konvencije, Sud je utvrdio da je Republika Srbija odgovorna što nije obezbedila odgovarajuću komunikaciju među državnim organima, a koja je dovela do nepoštovanja privremene mere Suda.

Sud je odbio kao neosnovan argument Vlade da je podnosilac neopravdano odlagao svoj zahtev Sudu za privremenu meru, te da je Republika Srbija preduzela sve razumne korake da postupi po istoj.

Sud je zaključio da nije bilo okolnosti koje bi objektivno onemogućile da se ispoštuje primerena mera koju je Sud odredio na osnovu pravila 39. Poslovnika Suda, te da nepostupanje Republike Srbije po privremenoj meri predstavlja povredu člana 34. Konvencije.

PRAVIČNO ZADOVOLJENJE (član 41. Konvencije)

Sud je podnosiocu dosudio iznos od 1.200,00 evra na ime naknade nematerijalne štete.  

II      ODLUKE

1. Marina Lazović protiv Srbije (broj 58721/16, od 28. maja, objavljena 20. juna 2024.)

Predmet se odnosi na primenu propisa u prekršajnom postupku u kome je podnositeljka oglašena krivom zbog upravljanja motornim vozilom za koje nisu plaćene uvozne dažbine, a koje je vlasništvo njenog brata i koje je imalo francuske registracione tablice.

Podnositeljka se prituživala da su domaće odluke bile nepravilno obrazložene, kao i da se njena osuda zasnivala na domaćim propisima koji su nepredvidivi.

OKOLNOSTI SLUČAJA

Uprava carine – Carinarnica Niš je protiv podnositeljke podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, jer je u javnom saobraćaju koristila putničko vozilo sa stranim registarskim tablicama za koje nije bilo dokaza da je prijavljeno carinskom organu prilikom ulaska u carinsko područje Republike Srbije i za koje nisu bile plaćene carinske dažbine. Naime, podnositeljka je zaustavljena od strane saobraćajne policije u Leskovcu i prilikom kontrole je utvrđeno da je putničko vozilo kojim je upravljala vlasništvo njenog brata koji nije s njom bio u vozilu, pri čemu je podnositeljka imala ovlašćenje za upravljanje istim.

Prekršajni sud u Leskovcu – Odeljenje u Medveđi je 17. oktobra 2013. godine podnositeljku oglasio krivom zbog kršenja Carinskog zakona, izrekao joj je novčanu i zaštitnu meru oduzimanja vozila, te je obavezao na naknadu troškova postupka.

Odlučujući o žalbi podnositeljke, Prekršajni apelacioni sud – Odeljenje u Nišu je 14. januara 2014. godine preinačio prvostepenu presudu delu koji se odnosio na visinu izrečene kazne, pa je ista smanjena.

Podnositeljka je protiv prvostepene i drugostepene presude podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu ističući povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je 1. marta 2016. godine ustavnu žalbu podnositeljke odbacio.

Za slučaj podnositeljke relevantni su bili carinski i saobraćajni propisi.

Carinski zakon propisuje uvozne dažbine za određenu robu, ali ne isključuje primenu saobraćajnih propisa sve dok se time ne ugrožava sprovođenje samih carinskih propisa.

Uredba o carinsko dozvoljenom postupanju sa robom predviđa mogućnost privatne upotrebe sopstvenog vozila registrovanog u inostranstvu bez plaćanja uvoznih dažbina, za domaća fizička lica sa odobrenim privremenim boravištem van Srbije i članove njihovih užih porodica, dokle god je vlasnik vozila na carinskom području Srbije.

Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima propisuje da, iako lice sa prebivalištem u Srbiji inače nema pravo da upravlja vozilom registrovanim u inostranstvu, ono ovo pravo stiče ukoliko je u pratnji lica koje to pravo ima, tj. lica sa prebivalištem u Srbiji koje je imalo odobreno boravište u inostranstvu u neprekidnom trajanju od najmanje 6 meseci.

Uredba o obavezi registracije motornih vozila kojim upravljaju lica sa prebivalištem u Republici Srbiji predviđa da lice sa prebivalištem u Srbiji ne može da upravlja vozilom registrovanim u inostranstvu bez registrovanja istog u Srbiji, osim ukoliko je u pitanju lice sa prebivalištem u Srbiji koje ima odobreno privremeno prebivalište u inostranstvu duže od 6 meseci, ili član uže porodice ovakvog lica.

PRITUŽBE PODNOSITELJKE I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnositeljka je predstavku Sudu podnela 27. septembra 2016. godine.

U predstavci se prituživala na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije i na povredu principa kažnjavanja samo na osnovu zakona iz člana 7. Konvencije, smatrajući da su odluke domaćih sudova u njenom slučaju bile zasnovane na nepredvidivom domaćem zakonodavstvu (jer su carinski i saobraćajni propisi, uzeti zajedno, kontradiktorni) i da odluke nisu bile pravilno obrazložene. Posebno je istakla da odredbe Carinskog zakona nisu bile primenljive na njen slučaj, jer vozilo kojim je upravljala nikada nije bio namenjeno za uvoz.

ODLUKA SUDA

Sud je procenio da sve pritužbe podnositeljke treba da budu ispitane samo prema članu 7. Konvencije, te da je predmetno prekršajno delo u vezi sa carinom bilo krivičnog karaktera i da je kao takvo jasno povlačilo jemstva iz navedenog člana Konvencije.

Sud je uočio da propisi o saobraćaju na putevima, na koje se podnositeljka pozivala kao povoljnije po njen slučaj, nisu bili primenjivi na način na koji je ona to predstavljala, budući da uslovi njima propisani nisu bili ispunjeni. Brat podnositeljke nije bio u vozilu sa njom, pa čak ni u Srbiji, u trenutku kada ju je zaustavila policija. Upitna je bila i mogućnost primene pojma „uža porodica“ na podnositeljku i njenog brata.

Sud je dalje primetio da između carinskih i saobraćajnih propisa relevantnih za predmetni slučaj zaista postoje razlike; međutim, Sud je stao na stanovište da je sasvim razumna prednost carinskih propisa u slučaju koji se tiče carinskih pitanja.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Sud je zaključio da način na koji su relevantne odredbe Carinskog zakona primenjene u slučaju podnositeljke nije bio u suprotnosti sa članom 7. Konvencije.

Stoga je Sud ocenio da su pritužbe podnositeljke očigledno neosnovane i da treba da budu odbačene u skladu sa članom 35. st. 3. (a) i 4. Konvencije.

2. Krsta Gigić i Milka Gigić protiv Srbije (broj 27722/17, od 14. maja, objavljena 6. juna 2024.)

Predmet se odnosi na pritužbe podnosilaca da su im povređena prava na pravično suđenje, na poštovanje privatnog i porodičnog života, te prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti, jer im je odbijen tužbeni zahtev radi naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog uklanjanja spomen obeležja njihove pokojne ćerke s obrazloženjem da nije reč o obliku štete za koji se može priznati novčana naknada prema odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Ovo obrazloženje bilo je rezultat pogrešne primene pomenute zakonske odredbe, budući da je pravo na pijetet obuhvaćeno pravom na dostojanstvo ličnosti, te da se za njegovu povredu može zahtevati naknada nematerijalne štete.

Sud je prihvatio prijateljsko poravnanje, ex gratia, koje su strane u sporu potpisale, te je predstavku skinuo sa svoje liste predmeta.

Predmet je Republici Srbiji komuniciran kao slučaj od uticaja (impact case).

OKOLNOSTI SLUČAJA

Podnosioci su pokrenuli parnični postupak radi naknade štete protiv P.G. zbog toga što je oštetio i uklonio nadgrobni spomenik njihove pokojne ćerke. Tuženi je prethodno u krivičnom postupku oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela povrede groba i izrečena mu je uslovna osuda.

Presudom Osnovnog suda u Šapcu tuženi je obavezan da podnosiocima na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog uklanjanja spomen obeležja njihove pokojne ćerke isplati iznos od po 70.000,00 dinara, kao i da im naknadi troškove postupka.

Nakon žalbe tuženog, Viši sud u Šapcu je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbene zahteve podnosilaca uz obrazloženje da naknada nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog uklanjanja nadgrobnog spomenika „nije oblik nematerijalne štete za koju se može priznati novčana naknada prema odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima“.

Podnosioci su protiv drugostepene presude podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na pravično suđenje i slobode obavljanja verskih obreda iz člana 23, 25, 32. stav 1. i 43. Ustava Republike Srbije, kao i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije. Ustavni sud je njihovu ustavnu žalbu odbacio.

PRITUŽBE PODNOSIOCA I POSTUPAK PRED SUDOM

Podnosioci su podneli predstavku Sudu 11. aprila 2017. godine.

Podnosioci su se u predstavci prituživali na povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Konvencije, prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije i prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti iz člana 9. Konvencije, jer je drugostepeni sud odbio da im prizna pravo na naknadu nematerijalne štete.

ODLUKA SUDA

Nakon što su strane u postupku potpisale prijateljsko poravnanje (ex gratia) kojim su se podnosioci složili da se odreknu bilo kojih daljih potraživanja protiv Republike Srbije u pogledu činjenica koje su dovele do podnošenja ove predstavke, a Republika Srbija obavezala da podnosiocima na ime bilo kakve nematerijalne štete, troškova i izdataka plati solidarno iznos od 4.500 evra, te da obavesti domaće sudove o zaključenju prijateljskog poravnanja u ovom slučaju i da im dostavi domaću sudsku praksu o pravilnoj primeni člana 200. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete u sličnim okolnostima, Sud je, u skladu sa članom 39. Konvencije, predstavku skinuo sa svoje liste predmeta.

3. Vitamil DOO NIŠ (broj 33188/22, od 30. maja, objavljena 20. juna 2024.)

U predmetu Vitamil DOO NIŠ Sud je odlučio da predmetnu predstavku skine sa svoje liste predmeta, jer podnosilac nije u ostavljenom roku, ni u naknadno postavljenom roku, odgovorio na pisana Zapažanja Republike Srbije. Sud je stoga zaključio da podnosilac nema nameru da dalje učestvuju u postupku, te da više nije opravdano razmatrati njegovu predstavku.

4. - 22)  Sud je u 18 predmeta prihvatio prijateljska poravnanja, a u jednom predmetu je usvojio jednostranu Deklaraciju koju je podnela Vlada.

Predmeti u kojima su zaključena prijateljska poravnanja i podneta jednostrana Deklaracija predstavljaju dobro ustanovljenu praksu Suda (tzv. WECL – well-established case-law), te su poravnanja zaključivana i jednostrana Deklaracija podneta u cilju smanjenja ukupnih troškova pred Sudom i posledično manje isplate iz budžetskih sredstava. Svi ovi predmeti slede praksu Suda iz presude Lilić i dr. protiv Srbije (br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine) prema kojoj je trajanje stečajnog postupka nad društvenim ili državnim preduzećima preko jedne godine prekomerno.