Обавештење о пресуди и одлукама Европског суда за људска права које су објављене у јуну 2024. године против Републике Србије

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је у периоду од 1. до 30. јуна 2024. године објавио 1 пресуду и 22 одлуке против Републике Србије.

Пресуду у предмету Антић донео је Одбор. Утврђена је повреда права из члана 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), док притужбе по члану 3. Конвенције нису испитиване јер је Суд оценио да то није оправдано.

Све одлуке је такође донео Одбор. Суд је у једном предмету представку прогласио неприхватљивом и одбацио је због очигледне неоснованости (Марина Лазовић), док је у двадесет и једном предмету представке избрисао са листе случајева (у 19 предмета прихвативши потписана пријатељска поравнања, у једном предмету усвојивши једнострану Декларацију и у једном предмету оценивши да није даље оправдано разматрати представку).

I – ПРЕСУДА

1. Антић против Србије (број 41655/16, од 20. јуна 2024. године)

Предмет се односи на изручење подносиоца Сједињеним Америчким Државама (у даљем тексту: САД) и пропуст Републике Србије да поштује правило 39. Пословника Суда (поступање по привременој мери коју је одредио Суд).

Подносилац се притуживао да је изручен САД где му је претила казна доживотног затвора, упркос привременој мери Суда којом је Републици Србији наложено да подносиоца не изручује док траје поступак пред Судом.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац је 28. маја 2015. године у САД оптужен за трговину дрогом и Интерпол је издао налог за његово хапшење, након чега је он лишен слободе у Републици Србији 31. јула 2015. године и одређен му је притвор.

Подносилац је 21. јула 2016. године затражио од Суда да заустави његово изручење, с обзиром на постојање ризика од доживотног затвора у случају доношења осуђујуће пресуде у САД.

Суд је 22. јула 2016. године одредио привремену меру у овом предмету и наложио је Влади да не изручује подносиоца у САД док траје поступак пред Судом. Упркос наведеном, подносилац је 25. јула 2016. године изручен САД.

Пуномоћник подносиоца је навео да је подносиоцу, на основу споразума о признању кривице у САД, изречена казна затвора у трајању од 84 месеца, те да је у јануару 2022. године пуштен на слободу и депортован у Канаду (једну од две матичне државе подносиоца, поред Босне и Херцеговине).

Такође, пуномоћник подносиоца је првобитно изјавио да није имао контакта са њим од 2019. године. Међутим, након приговора Владе да у том случају представку треба избрисати са листе предмета Суда, пуномоћник је тврдио да је ипак од 2019. године наставио контакт са подносиоцем путем електронске поште, коју тврдњу није поткрепио доказима.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносилац је поднео представку Суду 21. јула 2016. године.

Подносилац се у представци притуживао на повреду забране мучења из члана 3. Конвенције и на ометање ефективног остваривања права на индивидуалну представку из члана 34. Конвенције, јер је изручен САД упркос налогу Суда Влади да то не треба бити учињено док траје поступак пред Судом.

ОДЛУКА СУДА

• члан 3. Конвенције

Услед недостатка контакта између подносиоца и његовог пуномоћника, Суд је одлучио да даље испитивање представке по члану 3. Конвенције није оправдано, те је, на основу члана 37. став 1. Конвенције, овај део представке избрисао са своје листе предмета.

• члан 34. Конвенције

У погледу притужбе на повреду члана 34. Конвенције, Суд је утврдио да је Република Србија одговорна што није обезбедила одговарајућу комуникацију међу државним органима, а која је довела до непоштовања привремене мере Суда.

Суд је одбио као неоснован аргумент Владе да је подносилац неоправдано одлагао свој захтев Суду за привремену меру, те да је Република Србија предузела све разумне кораке да поступи по истој.

Суд је закључио да није било околности које би објективно онемогућиле да се испоштује примерена мера коју је Суд одредио на основу правила 39. Пословника Суда, те да непоступање Републике Србије по привременој мери представља повреду члана 34. Конвенције.

ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)

Суд је подносиоцу досудио износ од 1.200,00 евра на име накнаде нематеријалне штете.  

II      ОДЛУКЕ

1. Марина Лазовић против Србије (број 58721/16, од 28. маја, објављена 20. јуна 2024.)

Предмет се односи на примену прописа у прекршајном поступку у коме је подноситељка оглашена кривом због управљања моторним возилом за које нису плаћене увозне дажбине, а које је власништво њеног брата и које је имало француске регистрационе таблице.

Подноситељка се притуживала да су домаће одлуке биле неправилно образложене, као и да се њена осуда заснивала на домаћим прописима који су непредвидиви.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Управа царине – Царинарница Ниш је против подноситељке поднела захтев за покретање прекршајног поступка, јер је у јавном саобраћају користила путничко возило са страним регистарским таблицама за које није било доказа да је пријављено царинском органу приликом уласка у царинско подручје Републике Србије и за које нису биле плаћене царинске дажбине. Наиме, подноситељка је заустављена од стране саобраћајне полиције у Лесковцу и приликом контроле је утврђено да је путничко возило којим је управљала власништво њеног брата који није с њом био у возилу, при чему је подноситељка имала овлашћење за управљање истим.

Прекршајни суд у Лесковцу – Одељење у Медвеђи је 17. октобра 2013. године подноситељку огласио кривом због кршења Царинског закона, изрекао јој је новчану и заштитну меру одузимања возила, те је обавезао на накнаду трошкова поступка.

Одлучујући о жалби подноситељке, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу је 14. јануара 2014. године преиначио првостепену пресуду делу који се односио на висину изречене казне, па је иста смањена.

Подноситељка је против првостепене и другостепене пресуде поднела Уставном суду уставну жалбу истичући повреду права на правично суђење.

Уставни суд је 1. марта 2016. године уставну жалбу подноситељке одбацио.

За случај подноситељке релевантни су били царински и саобраћајни прописи.

Царински закон прописује увозне дажбине за одређену робу, али не искључује примену саобраћајних прописа све док се тиме не угрожава спровођење самих царинских прописа.

Уредба о царинско дозвољеном поступању са робом предвиђа могућност приватне употребе сопственог возила регистрованог у иностранству без плаћања увозних дажбина, за домаћа физичка лица са одобреним привременим боравиштем ван Србије и чланове њихових ужих породица, докле год је власник возила на царинском подручју Србије.

Закон о безбедности саобраћаја на путевима прописује да, иако лице са пребивалиштем у Србији иначе нема право да управља возилом регистрованим у иностранству, оно ово право стиче уколико је у пратњи лица које то право има, тј. лица са пребивалиштем у Србији које је имало одобрено боравиште у иностранству у непрекидном трајању од најмање 6 месеци.

Уредба о обавези регистрације моторних возила којим управљају лица са пребивалиштем у Републици Србији предвиђа да лице са пребивалиштем у Србији не може да управља возилом регистрованим у иностранству без регистровања истог у Србији, осим уколико је у питању лице са пребивалиштем у Србији које има одобрено привремено пребивалиште у иностранству дуже од 6 месеци, или члан уже породице оваквог лица.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подноситељка је представку Суду поднела 27. септембра 2016. године.

У представци се притуживала на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције и на повреду принципа кажњавања само на основу закона из члана 7. Конвенције, сматрајући да су одлуке домаћих судова у њеном случају биле засноване на непредвидивом домаћем законодавству (јер су царински и саобраћајни прописи, узети заједно, контрадикторни) и да одлуке нису биле правилно образложене. Посебно је истакла да одредбе Царинског закона нису биле применљиве на њен случај, јер возило којим је управљала никада није био намењено за увоз.

ОДЛУКА СУДА

Суд је проценио да све притужбе подноситељке треба да буду испитане само према члану 7. Конвенције, те да је предметно прекршајно дело у вези са царином било кривичног карактера и да је као такво јасно повлачило јемства из наведеног члана Конвенције.

Суд је уочио да прописи о саобраћају на путевима, на које се подноситељка позивала као повољније по њен случај, нису били примењиви на начин на који је она то представљала, будући да услови њима прописани нису били испуњени. Брат подноситељке није био у возилу са њом, па чак ни у Србији, у тренутку када ју је зауставила полиција. Упитна је била и могућност примене појма „ужа породица“ на подноситељку и њеног брата.

Суд је даље приметио да између царинских и саобраћајних прописа релевантних за предметни случај заиста постоје разлике; међутим, Суд је стао на становиште да је сасвим разумна предност царинских прописа у случају који се тиче царинских питања.

Узимајући у обзир све наведено, Суд је закључио да начин на који су релевантне одредбе Царинског закона примењене у случају подноситељке није био у супротности са чланом 7. Конвенције.

Стога је Суд оценио да су притужбе подноситељке очигледно неосноване и да треба да буду одбачене у складу са чланом 35. ст. 3. (а) и 4. Конвенције.

2. Крста Гигић и Милка Гигић против Србије (број 27722/17, од 14. маја, објављена 6. јуна 2024.)

Предмет се односи на притужбе подносилаца да су им повређена права на правично суђење, на поштовање приватног и породичног живота, те права на слободу мисли, савести и вероисповести, јер им је одбијен тужбени захтев ради накнаде нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због уклањања спомен обележја њихове покојне ћерке с образложењем да није реч о облику штете за који се може признати новчана накнада према одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.

Ово образложење било је резултат погрешне примене поменуте законске одредбе, будући да је право на пијетет обухваћено правом на достојанство личности, те да се за његову повреду може захтевати накнада нематеријалне штете.

Суд је прихватио пријатељско поравнање, ex gratia, које су стране у спору потписале, те је представку скинуо са своје листе предмета.

Предмет је Републици Србији комунициран као случај од утицаја (impact case).

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносиоци су покренули парнични поступак ради накнаде штете против П.Г. због тога што је оштетио и уклонио надгробни споменик њихове покојне ћерке. Тужени је претходно у кривичном поступку оглашен кривим због извршења кривичног дела повреде гроба и изречена му је условна осуда.

Пресудом Основног суда у Шапцу тужени je обавезан да подносиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због уклањања спомен обележја њихове покојне ћерке исплати износ од по 70.000,00 динара, као и да им накнади трошкове поступка.

Након жалбе туженог, Виши суд у Шапцу је преиначио првостепену пресуду тако што је одбио тужбене захтеве подносилаца уз образложење да накнада нематеријалне штете за претрпљени душевни бол због уклањања надгробног споменика „није облик нематеријалне штете за коју се може признати новчана накнада према одредбама члана 200. Закона о облигационим односима“.

Подносиоци су против другостепене пресуде поднели Уставном суду уставну жалбу због повреде права на достојанство и слободан развој личности, права на неповредивост физичког и психичког интегритета, права на правично суђење и слободе обављања верских обреда из члана 23, 25, 32. став 1. и 43. Устава Републике Србије, као и права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције. Уставни суд је њихову уставну жалбу одбацио.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су поднели представку Суду 11. априла 2017. године.

Подносиоци су се у представци притуживали на повреде права на правично суђење из члана 6. стaв 1. Конвенције, права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције и права на слободу мисли, савести и вероисповести из члана 9. Конвенције, јер је другостепени суд одбио да им призна право на накнаду нематеријалне штете.

ОДЛУКА СУДА

Након што су стране у поступку потписале пријатељско поравнање (ex gratia) којим су се подносиоци сложили да се одрекну било којих даљих потраживања против Републике Србије у погледу чињеница које су довеле до подношења ове представке, а Република Србија обавезала да подносиоцима на име било какве нематеријалне штете, трошкова и издатака плати солидарно износ од 4.500 евра, те да обавести домаће судове о закључењу пријатељског поравнања у овом случају и да им достави домаћу судску праксу о правилној примени члана 200. Закона о облигационим односима у погледу захтева за накнаду нематеријалне штете у сличним околностима, Суд је, у складу са чланом 39. Конвенције, представку скинуо са своје листе предмета.

3. Витамил ДОО НИШ (број 33188/22, од 30. маја, објављена 20. јуна 2024.)

У предмету Витамил ДОО НИШ Суд је одлучио да предметну представку скине са своје листе предмета, јер подносилац није у остављеном року, ни у накнадно постављеном року, одговорио на писана Запажања Републике Србије. Суд је стога закључио да подносилац нема намеру да даље учествују у поступку, те да више није оправдано разматрати његову представку.

4. - 22)  Суд је у 18 предмета прихватио пријатељска поравнања, а у једном предмету је усвојио једнострану Декларацију коју је поднела Влада.

Предмети у којима су закључена пријатељска поравнања и поднета једнострана Декларација представљају добро установљену праксу Суда (тзв. WECL – well-established case-law), те су поравнања закључивана и једнострана Декларација поднета у циљу смањења укупних трошкова пред Судом и последично мање исплате из буџетских средстава. Сви ови предмети следе праксу Суда из пресуде Лилић и др. против Србије (бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године) према којој је трајање стечајног поступка над друштвеним или државним предузећима преко једне године прекомерно.