Новаковић против Србије

Представка се односи на притужбе подносиоца представке, према члану 5. став 4. Конвенције, да му домаћи судови нису пружили могућност да одговори на предлог истражног судије за продужење притвора у истрази, и да није лично саслушан нити је његов правни заступник саслушан приликом разматрања предметног продужења притвора.

Подносилац представке је ухапшен 6. октобра 2009. године под сумњом за покушај убиства. Дана 8. октобра 2009. године, истражни судија Окружног суда у Суботици је против подносиоца представке донео решење о спровођењу истраге и одредио му је притвор до месец дана, због опасности да ће ометати поступак утицајем на сведоке који још нису били саслушани и због основане сумње да је извршио кривично дело за које је прописана казна затвора у трајању од више од десет година. На предлог истражног судије, Окружни суд у Суботици и Врховни суд су 6. новембра и 24. децембра 2009. године продужили притвор у истрази подносиоцу представке за два месеца. Одлуке о продужењу притвора потврђене су у другом степену. Подносилац представке је оптужен 5. марта 2010. године. Уставни суд је 6. октобра 2011. године одбио његову уставну жалбу која се заснивала на притужбама по члану 5. став 4. Конвенције.

У предмету Стеван Петровић против Србије (бр. 6097/16 и 28999/19, ставови 153-157, од 20. априла 2021. године) Суд је утврдио кршење у погледу питања сличних онима у овом предмету.

Суд констатује да надлежни домаћи судови у првом или другом степену нису лично саслушали подносиоца представке приликом разматрања продужења његовог притвора, који је трајао током целог истражног поступка скоро пет месеци. Узимајући у обзир релевантна општа начела сажета у предмету Стеван Петровић против Србије, Суд закључује да се не може сматрати да је то било у складу са захтевом „разумног интервала” на који се позива у сопственој судској пракси. Сходно томе, дошло је до кршења члана 5. став 4. Конвенције.