Дејан Јевтић
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 14. јануара 2025. године донео, а 6. фебруара исте године објавио одлуку у предмету Дејан Јевтић против Србије, број 34033/15.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на наводну повреду начела правне сигурности у погледу одлучивања по тужбама ваздухопловних механичара против предузећа „JAT AIRWAYS“ ради наплате прековременог рада оствареног у току 2003. и 2004. године. Подносилац се притуживао на повреду права на правично суђење и права на делотворни правни лек, због наводно неуједначене судске праксе и неефикасности уставне жалбе у односу на његову притужбу. Суд је представку одбацио као очигледно неосновану. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је био запослен у некадашњој авио-компанији JAT Airways (у даљем тексту: ЈАТ) на пословима ваздухопловног механичара са, како је тврдио, скраћеним радним временом (36 сати недељно). Будући да подносилац није добио новчану надокнаду за прековремени рад који је обављао у периоду од фебруара 2003. до маја 2004. године, поднео је парничну тужбу против свог послодавца у марту месецу 2006. године. Тужбе су поднеле и колеге подносиоца (њих стотинак).
Некадашњи Четврти општински суд у Београду је пресудом П1-781/06 од 20. новембра 2009. године утврдио да су правила ЈАТ-а предвиђала четрдесеточасовну радну недељу, иако је подносилац тврдио да су предвиђала тридесетшесточасовну радну недељу. Сходно томе, утврђено је да подносилац није могао да тражи никакву исплату за прековремени рад. Ипак, утврђено је и да ЈАТ подносиоцу дугује надокнаду за рад у сменама, будући да му нису били обезбеђени посебни дани одсуства у складу са законом.
Апелациони суд у Београду је 2. фебруара 2012. године, пресудом Гж1. 327/11, потврдио првостепену пресуду.
Незадовољан исходом поступка пред редовним судовима, подносилац је поднео Уставном суду уставну жалбу која је одбачена решењем Уж-2532/2012 од 26. маја 2015. године као очигледно неоснована.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 22. јуна 2015. године.
Позивајући се на две правноснажне домаће пресуде којима су идентични тужбени захтеви његових колега у потпуности усвојени, подносилац се притуживао због неуједначене судске праксе и непостојања делотворног правног средства у том погледу.
ОДЛУКА СУДА
- Члан 6. став 1. Конвенције
Суд је утврдио да су само два тужбена захтева усвојена пре 2008. године, након чега су сви захтеви одбијени по истим основама као и у случају подносиоца. На основу наведеног, Суд је закључио да је српско правосуђе ускладило своју праксу по овом питању.
Суд је истакао да су извесне разлике у тумачењу домаћег права инхерентна последица правосудних система који се заснивају на мрежи првостепених и апелационих судова, те да саме по себи не представљају кршење Конвенције. Узимајући у обзир околности случаја, Суд је утврдио да не постоје „дубоке“ и „дуготрајне разлике“ у пракси домаћих судова.
Суд је такође оценио да су оспорене одлуке судова у овом предмету биле добро образложене и да се не могу сматрати произвољним.
Сходно наведеном, Суд је у овом делу представку одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.
- Члан 13. Конвенције
Оценивши да је притужба по члану 6. Конвенције неприхватљива, Суд је закључио да подносилац нема захтев који се може бранити у смислу члана 13. Конвенције, те ју је одбацио као очигледно неосновану у складу са одредбама члана 35. ст. 3(а) и 4. Конвенције.