КОЛОМПАР против Србије
Приказ пресуде у предмету Коломпар против Србије, број 34167/15 од
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 26. септембра 2023. године донео пресуду у предмету Коломпар против Србије којом је утврдио повреду члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
Пресуду је донео Одбор од 3 судије.
|
Предмет се односи на на правичност кривичног поступка (прихватљивост доказа) у којем је кривица подноситељке утврђена искључиво на основу препознавање од стране жртве на главном претресу након што је полиција жртви већ показала само фотографије подноситељке и ничије више, и након што је жртва видела подноситељку у својству окривљене у судници. Суд је оценио да домаћи судови нису испоштовали два основна захтева кривичног права: (а) да је на тужилаштву да докаже кривицу окривљеног ван разумне сумње; и (б) начело in dubio pro reo којим се захтева да, услед постојања било какве сумње у погледу поузданости доказа, треба фаворизовати окривљеног, а не тужилаштво. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
У јулу 2010. године оштећена је поднела кривичну пријаву Полицијској станици у Ковачици наводећи да су јој два женска лица ромске националности украла новац из куће. Полиција јој је том приликом показала искључиво фотографије подноситељке и оштећена је означила подноситељку као особу коју је видела на капији како излази из њеног дворишта, пре него што је открила крађу. Полиција је о томе сачинила службену белешку која је касније изузета из списа предмета.
Подноситељка је оптужена за тешку крађу. У току поступка пред првостепеним судом подноситељка је негирала извршење кривичног дела наводећи да да никада није била у селу у коме се десила крађа. Оштећена је остала при свом исказу и идентификовала подноситељку као особу коју је видела на капији како излази из њеног дворишта оног дана када јој је новац украден. Већина сведока је изјавила да никог нису видели на лицу места, да су тог дана у свом селу уочили „сумњиви аутомобил“, али нису могли да се сложе око боје тог аутомобила нити правца из којег је дошао, а један сведок је рекао да је видео две жене али није могао да идентификује подноситељку.
Првостепени суд је подноситељку огласио кривом и осудио је на казну затвора у трајању од једне године наводећи да је одлучне чињенице о времену, месту и начину извршења кривичног дела утврдио на основу исказа датих од стране оштећене и осталих сведока, као и на основу писане документације. Првостепени суд је сматрао да је изјава оштећене веродостојна, док је верзију догађаја дату од стране подноситељке одбацио као покушај избегавања кривичне одговорности и као контрадикторну изјави оштећене.
Апелациони суд у Новом Саду је потврдио првостепену пресуду наводећи да у предметном случају првостепена пресуда није заснована на доказу изведеном препознавањем из члана 104. тада важећег Законика о кривичном поступку, већ на однову сведочења на главном претресу, односно на основу чињенице да је оштећена идентификовала подноситељку у судници као особу која је спорног дана била у њеном дворишту.
Врховни касациони суд је одбио као неоснован захтев за заштиту законитост браниоца подноситељке.
Уставни суд је одбацио уставну жалбу подноситељке.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИТЕЉКЕ
Подноситељка је изнела притужбе на основу одредбе члана 6. став 1. Конвенцијe које су се састојале у томе да је оглашена кривом за тешку крађу и осуђена на казну затвора у трајању од једне године искључиво на основу доказа прибављених идентификацијом која је и сȃма била спроведена противно одредбама Законика о кривичном поступку.
ОДЛУКА СУДА
Суд је утврдио да је једини доказ на коме је заснована осуђујућа пресуда било препознавање подноситељке као окривљене од стране оштећене на главном претресу, и то након што је полиција оштећеној раније показала фотографије подноситељке и након што ју је оштећена видела у својству окривљене у судници. Осим тога, по оцени Суда, није било форензичких нити других физичких доказа у вези са кривичним делом, нити је исказ оштећене потврђен изјавама сведока у поступку.
Иако је из списа кривичног предмета изузета службена белешка о препознавању подноситељке у полицији, Суд је ипак закључио да је препознавање извршено у одсуству процесних гаранција прописаних чланом 104. Законикa о кривичном поступку, што сам исказ оштећене чини сумњивим, посебно имајући у виду да остали сведоци нису могли да идентификују подноситељку као извршитељку кривичног дела.
Суд је закључио да домаћи судови нису у довољној мери разјаснили постојећа неслагања у изјавама сведока и да су прихватили исказ оштећене упркос томе што није био поткрепљен ниједним другим доказом. На тај начин су домаћи судови пропустили да узму у обзир двe основнe претпоставке кривичног поступка: да је тужилаштво дужно да докаже кривицу ван разумне сумње и да се код сваке сумње у поузданост доказа чињенице имају ценити у корист окривљеног (in dubio pro reo).
Сходно томе, Суд је утврдио повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције.
ПРАВИЧНО ЗАДОВОЉЕЊЕ (члан 41. Конвенције)
Суд је констатовао да одредба члана 485. став 1. тачка 3) и члан 492. Законика о кривичном поступку, који је тренутно на снази, прописују, између осталог, право окривљеног да затражи понављање поступка у земљи уколико Суд утврди повреду његових/њених права загарантованих Конвенцијом. Стога је Суд оценио да, у специфичним околностима предметног случаја, утврђивање повреде Конвенције сȃмо по себи представља довољно правично задовољење у погледу било какве нематеријалне штете коју је претрпела подноситељка.
Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки исплати износ од 4.500 евра на име накнаде трошкова поступка.