Милан ПЕШИЋ
Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 21. јануара 2025. године донео, а 13. фебруара исте године објавио одлуку у предмету Милан Пешић против Србије, број 4283/16.
Одлуку је донео трочлани Одбор.
|
Предмет се односи на одлуку домаћег суда да на главном претресу прочита исказ сведока дат у истражном поступку, услед немогућности да обезбеди његов долазак на суђење. Подносилац се притуживао да се његова осуда, у суштини, заснива на исказу сведока који је саслушан само пред истражним судијом, а не и на главном претресу, односно јер је исказ сведока из истраге само прочитан на главном претресу. Суд је представку одбацио као очигледно неосновану. |
ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА
Подносилац је у својству адвоката заступао своју клијенткињу М. М. Пред Основним судом у Оџацима. Поступак се односио на привредни спор између две немачке транспортне компаније, а власник једне од њих је била М. М.
М. М. је 4. фебруара 2004. године поднела кривичну пријаву против подносиоца и судије М. В., оптужујући их за примање мита у замену за обећање повољног исхода у њеном случају, у присуству извесног М. В.
Истражни судија Окружног суда у Сомбору је 9. фебруара 2004. године саслушао М. М. у присуству адвоката подносиоца. Касније су М. М. и подносилац суочени, обоје задржавајући своје виђење догађаја. Ни подносилац, нити његов адвокат, нису имали питања за М. М.
Окружно тужилаштво у Сомбору је 4. маја 2005. године подигло оптужницу против подносиоца због кривичног дела примање мита.
Окружни суд је 3. новембра 2006. године отворио главни претрес. Два покушаја позивања М. М. на српску адресу су била неуспешна, након чега је подносилац доставио информације о њеној адреси у Немачкој. Достављање позива није успело ни на немачкој адреси, након чега је полиција покушала да утврди где се она налази преко њеног супруга, рођака и познаника. Окружни суд је од Министарства правде тражио да обезбеди достављање позива преко дипломатског представништва у Минхену, али ни то није успело.
Након што је са М. М. контакт коначно успостављен преко телефона, она је изјавила да из личних разлога (зато што је мајка малог детета) није могла да присуствује суђењу. Адвокат подносиоца је 29. августа 2007. године предложио да се изјаве М. М. из истражног поступка прочитају на суђењу.
Подносилац је 19. децембра 2007. године оглашен кривим, али је Апелациони суд у Новом Саду 1. априла 2010. укинуо првостепену пресуду и вратио предмет на поновно одлучивање.
Контакт са М. М. је овом приликом успоствљен путем електронске поште, али је она одбила да присуствује рочишту за главни претрес из здравствених разлога.
Подносиоца је 30 априла 2012. године Основни суд у Суботици осудио за примање мита. Пресуда је заснована на изјавама М. М. и В. М. (који јесте био присутан на суду), документацији у вези са привредним спором, и релевантним списима Основног суда у Оџацима.
Основни суд у Суботици је оценио да је вођење предмета од стране М. В. било незаконито и нелогично, а да је читање изјаве М. М. на суђењу било прихватљиво будући да је иста дата у присуству адвоката подносиоца, да су се М. М. и подносилац веећ суочили, као и да су изјаве М. М. и В. М. биле потпуно доследне, логичне и поткрепљене другим доказима.
Апелациони суд у Новом Саду је 14. јуна 2012. године потврдио осуђујућу пресуду против подносиоца.
Уставни суд је 15. јуна 2015. године донео одлуку Уж-6677/2012 којом је утврдио повреду права подносиоца на суђење у разумном року због дуготрајности кривичног поступка пред Основни судом у Суботици у предмету К. 3023/10 (раније пред Окружним судом у Суботици у предмету К. 130/05), одбацујући друге његове притужбе као очигледно неосноване.
ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИОЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ
Подносилац је представку Суду поднео 4. јануара 2016. године.
У представци се притуживао на повреду права на правично суђење из члана 6. ст. 1. и 3(д) Конвенције, због његове немогућности да испита сведока М. М. чија је изјава из истражног поступка коришћена као наводно одлучујући доказ за његову осуду.
ОДЛУКА СУДА
Суд је утврдио да су домаћи органи уложили све разумно очекиване напоре да гарантују одбрани могућност да се суочи са М. М. на суђењу. Самим тим, постојао је добар разлог за прихватање као доказа изјаве коју је она дала истражном судији пре главног претреса.
Суд је такође нагласио да изјава М. М. није била једини доказ који је довео до осуде подносиоца. Ипак, будући да њена тежина није била безначајна, Суд је разматрао да ли је постојала довољна противтежа сметњама које би прихватање таквог доказа биле изазване одбрани.
Будући да су домаћи судови темељно и пажљиво оценили исказ М. М., да је њена изјава била кохерентна и поткрепљена другим доказима (укључујући и изјаву В. М., који је саслушан током суђења), да подносилац није искористио прилику да, преко свог адвоката, испита М. М. у време када је она давала изјаву 9. фебруара 2004. године пред истражним судијом, као и да је адвокат подносиоца предложио да се изјава сведока М. М. у истражном поступку прочита као доказ на суђењу, Суд је утврдио да су фактори противтеже били довољни да надокнаде недостатке под којима је одбрана поступала.
У складу са наведеним, Суд је оценио да се не може рећи да је кривични поступак против подносиоца, посматран у целини, био неправичан прихватањем изјаве М. М. као доказа.
Стога је Суд донео одлуку да представку одбаци као очигледно неосновану, у складу са одредбама члана 35 ст. 3(а) и 4. Конвенције.