Миленко МИШИЋ и АД ТЕРЕТНИ ТРАНСПОРТ БОР

Европски суд за људска права (у даљем тексту: Суд) је 3. децембра 2024. године донео, а 16. јануара 2025. објавио одлуку у предмету Миленко Мишић и АД Теретни транспорт Бор против Србије, број 59268/16.

Одлуку је донео трочлани Одбор.

ОКОЛНОСТИ СЛУЧАЈА

Подносилац Миленко Мишић (у даљем тексту: подносилац) је шеф транспортног одељења АД Теретни транспорт Бор (у даљем тексту: предузеће подносилац).

Полиција је, након прегледа возила предузећа подносиоца, 22. јануара 2010. године поднела захтев за покретање прекршајног поступка против подносилаца и возача возила.

Подносиоци и возач возила су 10. септембра 2010. године ангажовали браниоца који ће их заступати у прекршајном поступку. Достављали су током поступка суду поднеске, а касније су, преко браниоца, затражили од суда да поступак обустави услед наступања застарелости.

Прекршајни суд у Крагујевцу (Одељење у Книћу) је 26. новембра 2012. године обуставио прекршајни поступак против подносилаца због наступања застарелости.

Након обуставе прекршајног поступка, подносиоци и њихов бранилац су поднели захтев за накнаду и исплату трошкова поступка у износу од 43.400 динара, који су касније увећали на 101.850 динара, односно 166.350 динара. Тражили су накнаду трошкова одбране и административних и поштанских трошкова насталих у вези са поднесцима и захтевима за обуставу поступка.

Прекршајни суд у Крагујевцу (Одељење у Книћу) је 12. фебруара 2014. године њихов захтев одбацио сматрајући да је поднет од стране неовлашћеног лица.

Одлучујући о жалби браниоца подносилаца, Прекршајни апелациони суд (Одељење у Крагујевцу) је 14. марта 2014. године преиначио првостепено решење и пресудом одбио захтев као неоснован, с образложењем да адвокат није био укључен у припрему ранијих поднесака, а да је припрема захтева за обуставу поступка била непотребна будући да је првостепени суд сам требало да обустави поступак по истеку рока застарелости.

Незадовољни исходом поступка, подносиоци су 22. априла 2014. године поднели Уставном суду уставну жалбу, тврдећи да судска пракса у вези са накнадом трошкова и издатака након обустављања прекршајног поступка није уједначена. Уз допуну уставне жалбе од 9. новембра 2015. године су доставили две пресуде прекршајног суда у прилог своје притужбе о неуједначеној судској пракси.

Уставни суд је 1. децембра 2015. године њихову уставну жалбу одбацио, с образложењем да се подносиоци само формално позивају на повреду права на правично суђење, а да у суштини захтевају да Уставни суд још једном испита законитост оспорених одлука, те да се наводи уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди Уставом зајемчених права.

ПРИТУЖБЕ ПОДНОСИЛАЦА И ПОСТУПАК ПРЕД СУДОМ

Подносиоци су представку Суду поднели 13. јуна 2016. године.

У представци су се притуживали на повреду права на правично суђење из члана 6. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), тврдећи да је одлука домаћих прекршајних судова да им се не надокнаде трошкови поступка у супротности са уобичајеном судском праксом у сличним случајевима.

ОДЛУКА СУДА

Влада је истакла да подносиоци нису исцрпели делотворна домаћа правна средства, као и да подносилац предузеће - АД Теретни транспорт Бор – не може имати статус жртве пред Судом у смислу члана 34. Конвенције, будући да је 75% његовог капитала у власништву државе.

Суд није разматрао приговоре Владе, будући да је оценио да је представка свакако неприхватљива, јер подносиоци нису претрпели значајнију штету. Ово из разлога што је Суд утврдио да подносиоци нису тврдили да им је недодељивање накнаде трошкова и издатака прекршајног поступка представљало значајан финансијски терет, нити су пружили доказе да им је финансијска ситуација таква да исход предметног случаја значајно утиче на њу. Суд је такође указао и на чињеницу да у поднесцима подносилаца нема доказа да су они стварно сносили наведене трошкове, односно да су били у обавези да их плате.

Стога је Суд донео одлуку да представку одбаци као неприхватљиву, у складу са одредбама члана 35. ст. 3(б) и 4. Конвенције, јер подносиоци нису значајније оштећени.